Култура

Панчево нема позориште, али има Жулета

ЛЕПЕ МОЈЕ И ЛЕПИ МОЈИ …

Пише: Милан Јакшић

Зар вам се не чини, да су нам неки људи, чак и онда када их први пут срећемо, блиски, изгледају нам као да их знамо одавно, да помислимо да су нам можда и рођаци, или стари познаници.? Е, па такав је човек и Жуле, Мирослав Жужић, наш Панчевац кога делимо са остатком бивше Југославије и много шире.

Рођен је у Тополи (рекао би, не у Панчеву), у трећем реду крај утрине, 11 фебруара 1945. године. Похађао је Основну школу број 1, од петог разреда ОШ „Бранко Радичевић“, да би основно школовање завршио у Школи „Доситеј Обрадовић“. Пo завршетку основне школе уписује Средњу техничку школи у Панчеву. Истовремено, 1961. године постаје члан новооснованог аматерског позоришта, Атељеа младих.

Од те године њему је и професија и судбина била одређена. Ту је упознао и остале заљубљенике у позориште, Јелену и Душана Боснића, Тота Милорадовића, Милоша Николића и друге познате атељеовце.

Tада почиње занос позориштем (Жуле би рекао театром, то је много више), Постао је глумац.

Из незавршене Техничке школе уписује Академију  за позориште, филм, радио и телевизију (одсек глуме) у Београду, на којој је дипломирао  1970. године, у класи проф. Предрага Бајчетића.

За све време школовања на Академији играо је у позориштима широм земље. Тако је 1969. године, у Монте Карлу, проглашен за најбољег глумца аматера на свету, за улогу Гаврила Скакавца у представи Шнајдерски калфа Атељеа младих из Панчева. Пре ове награде, освојио је још једну, вероватно најважнију награду у животу, заљубио се и оженио. Нада Оњин, млада сликарка, постаје његов верни пратилац. Све важније одлуке у животу, од тада, доносе заједно.

Стипендиста Београдског драмског позоришта постаје 1968. године, а одмах затим, наредне године, стални члан истог позоришта. У току 1976. године прелази у стални ангажман Позоришта на Теразијама. Ово позориште напушта 1977. године да би отишао у слободне уметнике. Тада настаје и његово путујуће позориште Вандрокаши, које постоји и данас.

Стални ангажман поново добија 1994. године  у Атељеу 212, где остаје до 2011. године, када одлази у пензију. И после пензионисања ради, и данас, са истим жаром и великом енергијом.

Знам, а знате и ви, да је неуморан у помагању људима, чињењу доброг својим блиским и свим другим који га окружују. Више је боравио код лекара водећи своје пријатеље, него што је то њему било потребно.

Дуго ми је требало да схватим, као да нисам обраћао пажњу  на чињенице, Мирослав Жужић је глумац  и то добар глумац. Њему је уметност постала професија. Постао је бард, спојио је своју страст и љубав према позоришту (театру) и према уметности Глума му је постала професија и живот, заједно. Како то? Студирао је глуму, бави се њоме од средњошколских дана, гледао је све представе, и овде, и у кругу од 300 километара,  Има највећу колекцију филмова у граду, и гледао их је све. Повиновао се законима уметности којом се бави, свакодневно ради на себи, да би му тело и дух били у кондицији. Гледа живот око себе, учи од живота, па нам онда то прикаже као своје дело. То је његова страст глуме.

Добитник је неколико награда, међу којима и поменуте награде за најбољег глумца аматера на свету у Монте Карлу, 1969, награду Златни смијех за улогу Швејка у истоименој монодрами на Данима сатире у Загребу, 1983,  награду за културу града Панчева, Златни Жижак, 1982, награду СИЗ-а културе Војводине за најбоље драмско остварење, монодрама Швејк, 1986, награду за најбољег глумца на Сусрету професионалних позоришта Војводине у Панчеву за улогу Пере Цревара у представи Живила им слобода, 1990, Награда ослобођења града Панчева, 1996, награда Сигридруг, на Змајевим дечијим играма, 2001. Награду Маска Лазе Телечког, Кумане, 2010.

Не треба заборавити да је Мирослав Жужић писао је и пише за многе новине и часописе. Писање је код њега проистекло из неутуживе жеље за разумевањем и објашњењем обичног човека. Једноставно у овим текстовима је устајао у одбрану тог човека и његових судбина.   Писао је редовне колумне Жулетово чоше  за лист Панчевац и Нови Панчевац, као и колумне за Лист драмских уметника Србије Лудус, као и за недељник Време. Објавио је књигу  Као лањски снегови у издању Дечијих новина и Ден сателита из Панчева.

Био је аутор радио емисије Жулетов радио дућан 1996-1999, и гледане тв емисије

Са Жулетом у кадру,  1996-2016. У овој емисији је интервјуисао познате и мање познате Панчевце. Без многобројних питања и потпитања, дискретно је иницирао саговорнике да кажу о себи оно што сматрају да је значајно и занимљиво.

Панчево нема позориште, али има Жулета.

(Аутор је историчар уметности и ликовни уметник)

Пројекат “Панчево – локална самоуправа у форми самоуправе грађана” су/финансирао Град Панчево