Вршац
Стварност и легенда о настанку Владичанског двора у Вршцу
ДА НЕ БИ ДОВИТЉИВОГ ВЛАДИКЕ…
• Када је почело да понестаје пара за градњу двора, владика Георгијевић је дошао на идеју да…
Вршчани се с правом и разлогом поносе, можда, најлепшом грађевином не само у њиховом граду, него и у целом јужном Банату – Владичанским двором.
Налазећи се у главној вршачкој улици, Двор је неизбежан оку сваког намерника. Нема тога ко не би застао бар за тренутак пред овим дивним здањем које, заједно са Великом црквом преко пута улице и двема бочним школским зградама, чини непоновљиву амбијеталну целину од које застаје дах сваком иоле пријемчивом на лепоту и склад
Имао сам, лично, прилику да одмах по окупацији Вршца, у лето 1941. видим и иначе осионе пуне себе СС јуришнике како се, не марећи много за крутост свог официрског достојанства, еуфорично диве призору Владичанског двора и његовог прелепог парка. Ко би знао, није искључено да је то било и зато што их је складношћу својих линија двор подсећао на њихов, у том трену далеки завичај: у обличју зграде има бар присенка јункерских ловачких летњиковаца. То не би требало да чуди, јер се говори да је Двор пројектовао и саградио неки анонимни пруски архитекта, који се ко зна како затекао у нашим крајевима. Уосталом, многе јавне зграде у 18. и 19. веку, широм Војводине, дело су војних грађевинара, као рецимо панчевачки Магистрат.
ВОЈНИЦИ, ДЕЦА
Не бих знао рећи јесу ли окупатори реквирирали део Двора за своје потребе, али сам живи сведок да је у лето 1941. пред капијом стајао парадни стражар. Преко пута, у двема школским зградама, дуго су боравили војници, а у приземној згради на углу поред школе дуго се вила немачка застава. У њој се се сместила команда места, о чему је сведочиио и натпис: Ортскомандатур. Пред том зградом, зачудо, није стајао стражар. И то ме је подсетило да сам једне јулске вечери 1941. ускочио кроз отворени прозор и украо шапирограф на коме су после извлачени леци с позивом на борбу против окупатора. Таква дрскост плаћала се онда главом. Али зар би младост била младост – без лудости!
После ратас, део Двора, не знам да ли уз вољну или невољну сагласност црквених власти, послужио је за смештај ратне сирочади, да бби касније цео Двор био враћен старој намени.
ШТА КАЖЕ ПРЕДАЊЕ
Овој, ипак, краткој причи о Владичанском двору ваља због какве-такве доречености придодати и предање о начину како је приликом грађења савладано оно што данас, можда рогобатно, зовемо затвореном финансијком кострукцијом. Подизање двора дугујемо епископу Јовану Георгијевићу, устоличеном 1748. када је и седиште епископије пребачено из Карансебеша и коначно устањено у Вршцу. Предузимљив, владика Георгијевић одмах је предузео кораке за градњу двора и она је почела 1757. године. Епископија није била сиромашна, а богами ни сам владика, али средства ипак нису дотицала, па се довитљиви Георгијевић током градње обратио свештеницима да му припомогну зајмом. Сваки је приложник зајма наравно добио признаницу, или квиту, како се то онда звало. А када је двор био завршен и израстао у свој својој лепоти владика је окупио све зајмодавце и све важне градске званичнике на свечани ручак. Био је то, наравно, затворени скуп и нико са сигурношћу не може рећи шта се на том ручку догађало. Тек, кренуо је глас од уста до уста и тако је настало предање које каже да је у тренутку највећег расположења, када су неки од присутних потегли квите и захтевали повртаћај зајма, владика устао и свечаним гестом поцепао квиту свог зајма. Запањеним зајмодавцима остало је само и једино: да следе владику.
Само ће Бог знати да ли су зајмодавци, следећи га, у себи псовали и проклињали владику због изгубљеног новца. Ако јесу, то је ипак био њихов, а не владикин грех. А да ли је довитљивост владике био или није био грех, није наше да ценимо.
Наше је да се радујемо што нам је владика баштинио део лепоте у којој данас уживамо.
(Старт 013)
Пројекат „Вршац некад и сад – оно што остаје“ суфинансира Град Вршац.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају
ставове органа који је доделио средства.
