А, ШТА ОН КАЖЕ... Драгутин Илкић Бирта и књижевник Зоран Душковић

Незаборавник

Драгутин Илкић Бирта – Панчевац који је био видљив у свим приликама

БИО ЈЕ НАЈБОЉИ ПРИПОВЕДАЧ ПРИЧА СВОГ И ТУЂИХ ЖИВОТА

• У тим приповедањима често је главну улогу имао он сам, пролазили су кроз приче догађаји из његовог живота, клиничка смрт и операција негде тамо у туђем свету…

Драгутин Илкић Бирта, Бата Бирта је био Панчевац, сада се може рећи познат, значајан Панчевац. Он себе, свакако, не би тако описао када би му то неко рекао, вероватно би се зачкиљио у саговорника и упитао га: „Шта значи познат или значајан, то ти мени реци?“

Рођен је 11. новембра 1934. године у Вршцу, а  умро је 1995. године у Панчеву, у шездесет првој години живота. Учио је гимназију и трговачку академију, а дипломирао је на Факултету политичких наука у Београду

Каријеру је започео као књиговођа у Панчеву, Сакулама и другде. Затим је био репортер, новинар, да би од 1. јануара 1956. године отпочео његов књижевни стаж. То није била само његова професија, то је био његов читав живот. Дакле, од те године Панчево је добило правог озбиљног писца. Био је оснивач и директор издавачке куће Фонд Браће Јовановић у Панчеву. Иако је рођен у Вршцу, цео свој живот је провео у Панчеву, понекад – нагло, немотивисано и случајно одлазећи из њега, али се граду све једнако враћајући. Све битно за овај богати жиивот догодило се овде, у Панчеву, па је некако природно било да се овде и заврши као људска судбина, а онда настави као сећање…

Јако рано, већ 1963. године,  на Југословенском конкурсу за кратки роман у Ријеци  Илкић је добио велику Југословенску награду за новелу Сироти кривци, дело које је доживело неколико издања.

СА ЊИМ ЈЕ УВЕК… Бирта, новинарка Љиља Живковић и глумац Мирослав Жужић

На књижевном конкурсу у Загребу 1972 године награђен је за роман Поход, свакако његово најбоље дело које је и издато те године. Роман Поход је до данас доживео неколико издања. Тај роман је широка слика  јужног Баната у туробно време насељавања ових крајева, после протеривања Турака, подизања пусте банатске равнице из блата. Говори и о вези земље и тла са  људима и њиховим судбинама, у суровим и окошталим приликама, одмах по ослобађању ових крајева. Ствара слику о вези људских судбина са поднебљем у суровим условима границе и болног свакодневног живота човека. Ово је једини модерни роман који је настао у Банату крајем 20. века, а који на савремени начин описује болна и тамна времена успостављања и промене власти. Овај роман је написан уз помоћ архивске грађе и извора, тако да је фактографски тачан и прецизан.

Роман Поход је свакако његово најбоље дело. Сматрамо да је неопходно стално подсећати читалачку публику на овај роман. Било би потребно бар у Панчеву, завичају Драгутина Илкића Бирте, у средњим школама представљато овај роман и предавати га као обавезну лектиру, чиме би се млади Панчевци, и не само они, упознавали са вредностима савремене литературе.

Током 1989. године у издању Заједнице књижевника Панчева  излази му новела Маркиз у ложионици.  Збирка прича Некад цвале беле руже, најпре излази као путописи у листу Панчевац 1972. године, а након тога и као посебно издање.

Већина средовечних Панчеваца памте Бирту још увек, јер био је незабораван у сваком погледу.

Пре свега, зато што је био видљив у свим приликама, могли сте га срести „Код Недељка“ ујутру, па онда на радном месту у подне, па опет  у „Касини“ или  „Парку“, а увече ко зна где. Био је незабораван и као најбољи приповедач прича и историја како свог тако  и туђих живота. Те приче су га учиниле великим. Јер многи сматрају да су та усмена приповедања чак много значајнија од његових објављених књига. У тим приповедањима често је главну улогу имао он сам, пролазили су кроз приче догађаји из његовог живота, клиничка смрт и операција негде тамо у туђем свету, истраживања података и историје за роман Поход, дружења са сликарима, обиласци атељеа у Београду, приче о Слави Рашкају и многе друге.

Због изговерене слободне речи лежао је на робији од 1954. до 1955. године.

И на крају, ове 2017. године, град Панчево је назвао једну улицу у Горњем граду по Драгутину Илкићу Бирти. Заслужено.

Иза њега је остало његово дело,  које је издржало проток времена и остало као трајни траг за будуће генерације.

Пиле пишти у гори зеленој.

Које си матере пиле кад пиштиш.

Велика зелена гора самотна.

Под големом шумом мрак свуда.

Ко ли те изгуби пиле да пиштиш.

Ћути стара шума само ти јездиш.

Преко васцеле горе глас иде.

Долине дрхте гора мрачна.

Чује се где пишти пиле у гори зеленој.

Зашто те заборавише како помреше.

Гласе ли се то умрли или крхко пиле.

Ишту ли то пакојници да нас посете.

Да ли те бог прокле па луташ.

Или нас казни бог да те чујемо.

Како сва гора ћути само ти путујеш.

Пада мрак све јачи гора ћути.

Свуда мир само ти пиштиш у гори.

Куда то пропадоше звери шумске.

Зашто те оставише сви па луташ.

Зар нас не држи земља ево клечим на њој.

Црна земљо чује се где пишти пиле у гори зеленој.”

(Песма о крсту који носи Константин фанариот)

(Фотографије: Историјски архив Панчево)

Милан Јакшић

Пројекат(Сва права задржавају Старт 013 и аутор)