Данас је Савиндан

Свети Сава – први  архиепископ аутокефалне Српске православне цркве

БИО ЈЕ И ОСТАО ПУТУЈУЋИ ХРАМ СРПСТВА

„Сада када си мачем и копљем, мудрошћу и одлучношћу, основао јединствену и велику српску државу, кажи ми зашто си замишљен? Шта те мучи?“ – упита Ана Стефана

Једног дана, у престоници старе српске државе Рашке, у граду Расу (код данашњег Новог Пазара) велики жупан Стефан Немања седео је замишљен. Његова жена, велика књегиња Ана, приђе му и упита га: „Сада када си мачем и копљем, мудрошћу и одлучношћу, јединствену и велику српску државу, кажи ми зашто си замишљен? Шта те мучи?“

-Иако већи имамо два сина, Вукана и Стефана, морам рећи да бих желео још једног. Биће у овој великој држави за сву тројицу довољно и области и посла – одговори велики жупан.  – И ја бих желела, и молим Бога да нам се ова жеља испуни – рече му, загрливши га.

Овако су разговарали Стефан и Ана пре више од осам векова, око 1175. године.

-Много година проћи ће и не роди поменута, благочастива Ана – каже у свом животопису Теодосије, један од биографа Светог Саве. Но, велики жупан Стефан Немања и његова жена Ана нису губили наду и испуњење ове њихове велике жеље.

„Господе Боже, Сведржиоче, дај нам по благости својој да доживимо још једно мушко дете, које ће бити утеха душе наше и наследник државе наше и старости наше, на чијој ћемо руци, легавши, починути“  – записа Теодосије како се мољаху родитељи.

„И заједничке ти завете дајемо: од зачећа детињега одлучићемо и сачуваћемо се, свако за се, у чистоти тела све до краја живота“ – молише се.

И најзад, та њихова жеља, Божјим милосрђем би услишена. Стефан Немања се толико обрадовао да је одмах прекинуо лов и дојурио у двор. Успут је наредио да рођење њиховог сина разгласе по свим црквама и манастирима. Затим је објавио да се народ три дана весели уз јело и пиће. Владарима суседних држава послао је поклоне са вешћу да је добио трећег сина. У знак неизмерне захвалности Немања је на највишој кули свог двора подигао главу према небу и рекао: „Боже, Теби хвала“.

Од ране младости Растко је испољавао велику љубав за богослужење и пост. Кад је ушао у седамнаесту годину узраста, спремали су га да влада земљом, а и за женидбу. Но, младић је желео да избегне свет и да се одвоји од свих. Немањин двор је био пун монаха и они су долазили са далеке Свете Горе по дарове. Растко са њима оде на Свету Гору. Тамо се замонаши и доби име Сава. Провео је дане и ноћи у посту и молитви.

Његови родитељи су жалили због његовог одласка у Свету Гору. На крају, ипак су се с тим помирили. чак су схватили да је њихов син добро урадио. Немања и Ана су се убрзо и сами замонашили у манастиру Студеница.

Сава је долазио у Србију да мири своју рођену браћу на моштима свог оца Симеона, у монаштву. Био је осам година игуман манастира Студеница. Отворио је прву школу, прву српску болницу… Али, Стефан Првовенчани је био нестрпљив, па је краљевску титулу затражио од римокатоличке цркве. Сава је зато желео да српска православна црква буде самостална и да сама може давати краљевске титуле.

Године 1219. Свети Сава одлази у Никеју и од тадашњег патријарха и цара добија дозволу да Српску цркву учини самосталном и независном од охридског архиепископа.  Никејски патријарх је Саву произвео у епископа српског и одлучио да друге српске архиепископе убудуће не посвећује патријарх у Никеји, нити охридски архиепископ, већ да то чине епископи српски на свом сабору.  Са овим важним одлукама, свечано дочекан од браће и велможа, Сава се вратио у Србију са новим ученим монасима и књигама. За седиште првог српског архиепископа био је одређен манастир Жича. У договору са краљем и велможама, Свети сава је извршио промене у црквеној организацији, основао је девет епископија и на места епископа довео српске монахе. За 14 година, колико је управљао Српском православном црквом (1219 – 1233), Сава је њу учврстио, материјално обезбедио и одредио које послове има да обавља.

По повратку са другог путовања, Свети Сава је стигао у ондашњу престоницу Бугарске, у Трново. Хтео је да лично преда одлуку да Бугарска црква буде самостална. Ту је назебао и разболео се, и убрзо умро, 27. јануара 1235. године.

Краљ Владислав пренео је 1237. његове мошти у манастир Милешева. На еговом гробу су се многи исцелили, чак су и Турци долазили на поклоњење. То је сметало Синан паши и он је 1594. године пренео мошти на Врачар и ту их спалио.

Крајем 18. и почетком 19. века прослављање Светог Саве претворило се у „националну прославу, школску свечаност, празник матерњег језика, словенске идеје, словенског јединства и наде у бољу будућност“ – писао је Милош Црњански. „Народни обичаји све су се више мешали са чисто црквеним обредима, У школама се реже славски колач, говори о славној националној прошлости, скупљају се дарови и поклони за издржавање националних школа, за васпитање сиромашних ученика, а затим се пева игра и весели. То је прави ђачки сабор“.

Остало је записано да је Дан Светог Саве прослављен као школска свечаност већ 1735. године.

(Према: Славе и празнични обичаји, ПЦО Линц, 2001)