Незаборавник

Мирослав Мика Антић – у времену кад се Дунав уливао у Тамиш

ЈА ЈОШ УВЕК ШАШАВ ЛЕТИМ И ЖИВИМ

„Живео је пуним плућима, свом силином је ударао живот, сударао се с њим и није имао страх од њега. Говорио је: немојте ме жалити кад умрем, проживео сам много више живота него обичан човек“ (Немања Ротар)

„А мати моја, Меланија, која и не зна да је родила мене, а не њега“, да, мати његова Меланија Антић, то је њено девојачко презиме, које је учитељ Ненко, на венчању,  прихватио и као своје, родила га је у селу Мокрину, тог 14. марта 1932. године, а три године касније и његову сестру Миру, а 1946. и другу – Јелену.

ШТА СВЕ НЕ

     Поред тога што је писао песме за децу и одрасле, а при крају живота кад више није могао да говори, и сликао,  Мика је радио и као новинар, а за свог кратког живота био је и зидарски помоћник,  физички радник у пивари, морнар, глумац, позоришни и филмски редитељ, сценариста,  бавио се пословима у вези са водоводом и канализацијом, затим, обрађивао је дрво, правио лутке, водио телевизијске емисије… а стизао и да буде стални гост бројних кафана, па и оне Последње шансе у Београду, чијем је имену он кумовао.

Ово је прича о Мирославу Мики Антићу, творцу незваничне панчевачке химне „Дунав се улива у Тамиш“, човеку који је иза себе оставио неизбрисиве трагове, и то у широком луку, а крећући се углавном  у троуглу Панчево – Нови Сад – Београд – Нови Сад, да би „за пола века само столећа обишао“. То је могао само он. Војвођанин, како је волео да истиче, а како и не би када је Војводину волео „од штала до неба, од блата до пшенице“, тако „топлу од циганских гудала и благданских оченаша, вршидбену и задушничку, смеђу као девојачке плетенице“, њу, Војводину, као „земљу чардаша, чаша и беземљаша“ (Војводина).

ДУНАВ СЕ УЛИВА У ТАМИШ

Људи су исти као и лађе:

Подигну котве и отплове,

Ал’ свако мора једном да нађе

Поново своје старе снове.

Дунав се улива у Тамиш

Из свих мора, из свих океана,

Панчево – то је кад се вратиш

У самог себе једног дана.

Људи су исти као и птице:

Лете до сунца и до звезда

Ал’ свако мора једном да слети

Поново натраг до старог гнезда.

Дунав се улива у Тамиш

Из свих мора, из свих океана,

Панчево – то је кад се вратиш

У своје срце једног дана.

Људи су исти као и реке

Ушћа им негде на крају света

Али се свака река сећа

Вечито свога старог почетка.

Дунав се улива у Тамиш

Из свих мора, из свих океана,

Панчево – то је кад се вратиш

У своју душу једног дана.

   Умро је од последица тешке болести, 24. јуна 1986. године, 22 године пре своје мајке Меланије. „Када ме буду износили нека прочитају Бесмртну песму, а кад ме покопају нека Јаника Балаж или Тугомир одсвира Пиро манда коркоро. Нико не сме да ми држи говор“, била је његова опорука пред смрт. Испоштована је. Баш као и она, мало раније дата, да у исто време буде књижевно вече и његовом родном Мокрину. И било је.

 „Ако ти јаве: умро сам,

ти знаш, ја то не умем.

Љубав је једини ваздух

који сам удисао,

и осмех једини језик

који на свету разумем.

На ову земљу сам свратио

да ти намигнем мало.

Да за мном остане нешто

као лепршав траг…

Ноћу кад гледаш у небо

и ти намигни мени…

Упркос данима сивим,

кад видиш неку комету

да видик зарумени,

упамти – то ја још увек

шашав летим и живим.“

То су ти, неки од стихова те Бесмртне песме, која никада неће умрети, баш као што никада неће умрети ни Мика, јер и у „данима сивим“ његови многобројни обожаваоци увек на небу виде комету, која „видик зарумени“ и њега како „лети и живи“.

Основну школу је похађао у родном Мокрину, а гимназијско школовање је започео у Панчеву, наставио у Кикинди, да би, ипак, матурирао у Панчеву. На Филозофском факултету у Београду студирао је славистику (руски и чешки језик).

Прву песму, Мајка, написао је са свега 16 година, а убрзо следи збирка песама Испричано за пролећа, Рождество твоје, Концерт за 1001 бубањ, Плави чуперак, Мит о птици…

Његов дечачки и момачки живот протицао је, а како би другачије у тим ратним и поратним годинама, у оскудици и сиромаштву. А, уз то и проблемима друге врсте, оних који се тичу односа оца и сина, што ће, ето, шта ти је судбина, у готово истоветној форми задесити и њега у родитељској улози.

ПРИЗНАЊА

 Мика је написао преко 30 збирки песама, а његове песме преведене су на руски, енглески, француски, турски, пољски, чешки, словачки, румунски, мађарски, албански…  Од бројних признања које је добио, истичемо две  „Невенове“ награде, Горанову награду, Награду Стеријиног позоришта, Златну арену за филмски сценарио, Награду ослобођења Војводине, Седмојулску награду, а носилац је и Ордена заслуга за народ.

У Панчеву највећа основна школа у јужном Банату носи Микино име, а сваке године се одржава и манифестација „Микини дани“, посвећена успомени на великог песника.

У својој 21. години Мика упознаје шеснаестогодишњу Љубицу и, шта друго очекивати, заљубљује се у њу. На противљење родитеља реагује одласком од куће, не предалеко, до испод моста на Тамишу. Било је, ипак, како је он хтео, а како другачије. Љубица ће бити његова прва жена. Како се због немаштине, цела породица Антић преселила у Нови Сад, Мика је сваког јутра испраћао Љубицу на посао у Београд, док му једног дана није рекла: „Међу нама је готово. Више се нећу вратити“. И, после десет година заједничког живота  развели су се. „Буба и ја смо се данас судски развели. Немојте ништа ружно говорити о њој. Ја сам био крив“, поручио је Мика својим родитељима, можда, и пријатељима. „Ја сам, у ствари, живео одувек како сам хтео“, додао је убрзо. Баш тако. У свакој прилици. Не ретко би изговорио, у кафани, дакако, да „од брака до коњака, само пола корака“, али и „када уђеш у нечији живот, отвориш некога, то значи као да почнеш један свет испочетка“ или „Трећи пут кад се заљубиш, избриши обе раније. Нека трећа буде прва. Нека пета буде прва. Нека стота буде прва, ако се поштено дише.“ И…

Женио се још два пута. Друга жена му је била Светлана, са којом је имао четворо деце, а трећа Смиља, која му је родила два сина. Они су му подарили шесторо унучади.

И, поред свега, Мика у Песми за нас двоје каже:

„Никад се нисмо срели нас двоје,

мада се тражимо подједнако

због среће њене и среће моје“,

али и

„Не знам,

 цео свет смо обишли

 у жудњи лудој, подједнакој

и за корак се мимоишли.

Да, мора да је тако“

У међувремену био је заљубљен, између осталих, и у Миру Ступицу, и то баш-баш, све у стилу, како је и писао „заборави да негде на свету постоје некакви твоји мужеви и моје жене, и постеље у којима су снови занат, нека друмови буду за мени и за тебе пружени ове случајне вечери далеко у неповрат“, али и

„Никада нећу због тебе

 ићи да лочем рум,

 ни да срочим за вечност

најбољу песму крај чаше.

 Мало ми се осмехни

кад се вратиш низ друм,

и немој да ми машеш.

 Ни ја нећу да машем“ (Икона).

Много је његових љубавних песама које одсликавају оно што је био он, у себи и око себе. У кафани или ван ње. Са друштвом или без њега. Уосталом, он је био друштво сам себи, и кад је био сам није био сам. „Ја умем у сваком новембру да направим јун и немам обичне среће и немам обичне грехове“, говорио је у Босоногој песми, додајући, са јасним алузијама и ово:

„Поделићу са тобом

 сва моја шашава здравља,

заволи моју сенку

 што се клати низ дан.

Сутра нас могу срести

понори и узглавља,

лудо моја, зар не знаш:

дивно је немати план.“

Да, није било плана у Микином животу, бар не онаквог у смислу како ту реч замишљају неки други  људи.  Али, ево, за крај, и шта о њему каже његов сестрић, Панчевац Немања Ротар, књижевник, који је пре три године написао књигу Сутрадан после детињства, романсирану биографију свог ујака, која је наишла на изузетан пријем код читалачке публике најширег спектра.

„Мика је био свестрана личност. Песник, сликар, филмски стваралац, бавио се разним стварима током живота и његова биографија подсећа на биографије бројних америчких писаца – боема. Живео је пуним плућима, свом силином је ударао живот, сударао се с њим и није имао страх од њега. Говорио је: немојте ме жалити кад умрем, проживео сам много више живота него обичан човек“, рекао је Ротар новембра 2014. за Старт 013, говорећи о Мики, додајући да је књига „хроника неког времена које је за нама, а чији је важан део и само Панчево“.

Ипак, да завршимо са: „Ако ми живот крила скрати и снег у оку почне да веје, знам, бар се нећу покајати што сам умео да се смејем“.  Мика је то. Његова Аутобиографија.

(СиБ, сва права задржава Старт 013)