У СВОМ СВЕТУ... Стојан Трумић

Незаборавник

Стојан Трумић – зашто га је Панчево препустило Тителу?

ОКО СЕБЕ НИШТА ЛОШЕ НИЈЕ ПРИМЕЋИВАО

• Желео је, заправо, да има своју галерију Панчеву… Свидела му се идеја да то буде зграда кафане „Крагујевац“, али године су пролазиле, и онда се он обратио Титељанима…

Сликар Стојан Трумић је још један од вредних и значајних Панчеваца које си не могу и не смеју заборавити.

Рођен је 29. јула 1912. године у Тителу. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Панчеву. Уметничку школу у Београду студирао је од 1934. до 1940. године. Професори су му били, између осталих, чувена српска сликарка Бета Вукановић, сликар Јован Бијелић и сликар Милан Бутозан.

Прво запослење добија у Битољу, где је постављен за професора цртања. Од почетка рата, место становања од Руме, преко Панчева, Зрењанина и Кикинде. Коначно по завршетку рата, долази за професора цртања у Гимназију у Панчеву. Од тада до своје смрти живео је у том граду.

После завршетка Уметничке школе постаје један од чланова групе „Десеторо“. Сликарска група „Десеторо“ је заједнички излагала 1940. године у Београду и Загребу. Групу су сачињавали: Даница Антић, Боривој Грујић, Никола Граовац, Душан Влајић, Миливој Николајевић, Јурица Рибар, Љубица Сокић, Стојан Трумић, Алекса Челебоновић и Богдан Шупут. Иако по свом саставу хетерогена, група се састојала од две жене и осам мушкараца, било је ту академских сликара, интелектуалаца са факултетским образовањем, али и сликара по вокацији, припадали су разним друштвеним слојевима, од радништва до буржоазије. Заједничко овој групи је било то што су сви били сликари и ђаци Јована Бијелића. Неки од ових уметника  страдали су у Другом светском рату, а они који су преживели били су значајни ликовни ствараоци у послератном периоду.

Заједно са Јованом Витомировим, Ксенијом Илијевић, Божидаром Јововићем и Добривојем Војновићем, оснива ликовну групу „Панчево 5“.

    Панчевци Стојана Трумића памте као повученог, самозатајног човека, који је био пажљиви и тихи саговорник. Генерације ученика панчевачке Гимназије, радо га се сећају, махом по доброти и чињеници да су многи најчешће збијали шале на његов рачун. Причало  се, “он је расејан човек, читав разред изађе кроз прозор из одељења, а он то не примети!“  Они који су га касније боље познавали, знају, да је то био његов начин да превазиђе могуће конфликте, једноставно није примећивао ништа лоше око себе.

Његове слике се налазе по бројним колекцијама у земљи и иностранству.

Сликар, педагог, писац…

Године 1980. поклонио је  Тителу своју уметничку заоставштину. Сликарски хроничар војвођанског поднебља тада је, коначно, добио завичајну Спомен галерију у Тителу, граду свога рођења. Колекција коју је завештао представљала је његов значајнији опус од 616 радова, која га достојно и трајно представљају. Ту се налазе цртежи, акварели, пастели и уљане слике, али и меморабилије (дипломе, ордење, признања, преписка и други лични документи).

Али како је дошло до тога да Стојан Трумић поклони свој легат Тителу, а не Панчеву, најбоље је објаснила његова жена Јелена у тексту који је написала за часопис Свеске из 1999. године: Кад je имао дванаест година, његова породица се досељава у Панчево. У њему завршава Гимназију, проживљава младићко доба, у њему остаје до краја живота, њему посвећује скоро сав свој живот, a желео je и своју уметност.

Желео je, заправо, да има своју галерију у Панчеву. Слике, за које je сматрао да су најбоље, остављао je на страну, да поклони граду. Неко je предлагао да се зграда кафане “Крагујевац” претвори у галерију за његове слике, и он je са пријатељима обишао ту зграду и свидела му се та идеја. Али, то je остала само идеја, остала су само обећања, а године су пролазиле. У њему се скупљало некакво огорчење, разочарење.

Тада се Стојан обратно Титељанима. Панчево je изгу­било, а Тител добио Стојанове слике, Стојанову галерију, јер je Тител оберучке и са захвалношћу прихватио понуду да се у Тителу направи његова галерија.“

Стојан Трумић је био врстан сликар, међу, најбољима у Југославији. У његовом сликарству, разликујемо први период интимизма, на самом почетку. Тада је слике постављао тонски са пригушеним колоритом. Из  оваквог интимистичког сликарства излази већ педесетих година 20. века. Ново сликарство и нова концепција слике са колористичком организацијом, експресионизмом форме и боје и колористичкм синтезом форме.

Предмет његових слика су били салаши и пејзажи, гајдаши и портрети, али пре свега равница и драматика коју је он видео и осећао у војвођанским пољима. Те слике имају светло које се стално креће, и куће и поља и тарабе су такође у покрету, као да неко одозго управља са целом сликом. На њима се увек види његова рука ствараоца.

ДРУГИ О ТРУМИЋУ
                                            
“Трумић је маркантна и сложена личност у нашем савременом сликарству са изванредним опусом. Са банатском робустношћу, сликарским пределима, улицама, животињама, воларима и свињарима, пргавим и пркосним људима банатским, он се потпуно афирмише као личност која се није дала збунити, која остаје верна себи од почетка до краја. А то је прави и први задатак сваког ствараоца, да се бори за слободу и очување интегритета човека…”
Милан Коњовић

Оснивач је школе сељака сликара у Ковачици. Издао је две мапе цртежа: Са њиве и пашњака (1946) и Салаши (1978). Излагао је у земљи и иностранству. Учествовао је у раду неколико ликовних колонија. Писао је ликовне критике и есеје.

А могло је у Панчеву!

За живота је добио и бројна признања, био је дописни члан престижне  Академије „Леонардо да Винчи“, члан Академије „Европа“ у Италији, члан Међународног удружења уметника (International Arts Guild) у Монте Карлу и Галерије Муфе (Mouffe) у Паризу. добио је Вукову награду и одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима.

После пензионисања и даље слика и наставља рад на плану уметничке критике.

О свом сликарству је размишљао: Сликајући их спознао сам да су на великој непрегледној војвођанској равни највиши врхови, чобани ослоњени на свој штап, које не може покренути са свог места ни најјачи ветар, ни провала облака. У ствари тако то виде путници пролазећи друмом у колима. У непосредном разговору са њима, сазнавао сам о њиховом тешком животу и мукама. Редовно су то усамљеници без породице, без жене, без деце. Далеко од града, од села, скоро да и не долазе у близину људи и без престанка су ми у мислима средњовековне аскете.“ 

Умро је 16. октобра 1983. године и сахрањен је у породичној гробници у Тителу.

Данас у Тителу постоји Спомен галерија и Народна библиотека под називом „Стојан Трумић“, као важни подсетници на вредан и садржајан живот и нашег панчевачког уметника.

ПројекатМилан Јакшић

(Сва права задржавају Старт 013 и аутор)