Незаборавник
Др Владимир Алексић, пионир српског ваздухопловства и медицине
БИО ЈЕ ПРВИ СРБИН… ПРВИ ПАНЧЕВАЦ … ПРВИ…
„Живот на земљи био му је кратак, лет још краћи али довољно дуг да буде историја“
(М. Илић)
• Чудо, волим кад се бонтон стрмекне – кокетно је написала млада учитељица Исидора доктору Алексићу, који је у својој ординацији имао струју знатно пре него што је Панчево добило електричну централу, првом Србину који је полетео летелицом властите конструкције, првом Панчевцу у аутомобилу на улици, првом…
У „Политици“ од 26. фебруара 1998. објављен је чланак др Милана Миленковића, под називом „Омађијани крилатицама“, а као реакција на тек завршени фељтон на тему српског и светског ваздухопловства почетком 20. века. У њему аутор подсећа на своје дечачко виђење прилика на војном аеродрому у Белој Цркви пред Други светски рат. Али није само Бела Црква, него и други јужнобанатски градови, па и нека села, били су позорнице многих ваздухопловних збивања. Панчевачки аеродром је после Првог светског рата био слетно-узлетно место цивилне авионске линије Париз – Букурешт. Београд тада још није имао свој аеродром. Вршац је између два светска рата, а и после, био највећи југословенски центар ваздухопловног једриличарства, а потом и моторне пилотаже. Данас је ту стационирана, у свету позната академија цивилног ваздухопловства. Ковин има аеродром. И Алибунар га је једно време имао. Чак је и крај Глогоња током окупације постојао један од значајнијих немачких војних аеродрома.
МАРКАНТНА ФИГУРА
Ма колико то звучало невероватно, тек чињеница је да су у Панчеву почели да слећу авиони пре него што је у њему засветлела електрична сијалица! Судбина је хтела да највећи јужнобанатски град добије електричну енергију тек крајем маја 1925. године. Колико је Панчево било у закашњењу у односу на друге градове говоре следећи подаци: Прва електрична сијалица у Војводини засветлела је у Суботици још 1880. Само три године касније електрично осветљење добила је и Стара Пазова. Зрењанинска електрична централа саграђена је 1895, а вршачка 1897. године. Следе Сомбор, 1905, Кикинда, 1906, Нови Сад, 1910, Сремска Митровица и Ковин 1913…
У то време, почетком 20. века, једна од најмаркантнијих фигура у Панчеву био је др Владимир Алексић, човек изузетне привлачности, образовања, интересовања и – предузимљивости. Рођен је у Банатском Новом Селу 24. јула 1872. године, да би се убрзо његова породица преселила у Панчево, где је започео школовање, потом наставио у Новом Саду, да би студије медицине завршио у Грацу. Говорио је и писао на више светских језика. Живо се интересовао за поезију, коју је и сам писао и преводио. Др Алексић је имао много пријатеља, радо је био виђен у горњим слојевима грађанства, а био је и први Панчевац који се аутомобилом провозао улицама овог града. Неодољивост његовог шарма побуђивала је многа женска срца да брже закуцају.
Нема сумње да је, после лечења у његовом санаторијуму, брже и озбиљније закуцало и срце Исидоре Секулић, тада младе учитељице у Српској девојачкој школи у Панчеву. Обоје образованији од своје околине и надасве радознали, млади лекар и млада учитељица имали су о чему да разговарају, а имало је шта и да их зближи. Из једног Исидориног писма Алексићу, датираног са 15. септембром 1908. видимо да Исидори није била страна кокетерија. Обавештавајући Алексића да путује у земљу наранџи и лимунова, да види Ницу и Корзику, Исидора писмо завршава овако:
„Мислим нешто, није баш бонтонски да ја отварам коресподенцу. Хоће ми се! Чудо, волим кад се бонтон стрмекне…“
У време када је примио ово Исидорино писмо, др Алексић је већ пет година био власник једне, за оно време веома особене и модерне здравствене установе. Звала се званично „Др Владимира Алексића санаторијум“ и представљала је апсолутну новину у лечењу низа обољења, Била је опремљена тада најмодернијим техничким средствима за лечење по посебним методама, електричном струјом, воденом паром, хладном водом угљеном киселином и вибрационом масажом.
УПОРНИ ГРАДИТЕЉ ЛЕТЕЛИЦЕ
Алексићев санаторијум био је смештен у данашњој Змај Јовиној улици, у згради у којој се данас налази амбуланта панчевачког Дома здравља „Центар“. Чињеница да је др Алексић за лечење користио електричну струју говори нам да је морао имати одговарајући извор електричне енергије. А то значи да га је имао знатно пре него што је Панчево добило електричну централу!
Др Алексић је морао бити човек изузетне енергије када је поред многих обавеза у свом санаторијуму и друштвених послова, налазио времена да се посвећује и својој великој страсти – ваздухопловству. Не сметнимо с ума да је први лет браће Рајт изведен 1903, исте године када је др Алексић отворио свој модерни санаторијум. Сва је прилика да су му браћа Рајт били узор и инспирација, јер је стремио ка моторном, а не безмоторном летењу. Али није му се дало, па је после много перипетија, ипак, полетео, али без мотора.
Један од најпоузданијих података о подухвату др Алексића може се наћи у ондашњем веома популарном часопису „Бранково коло“. Под помало чудним насловом „Крилати змај“, чудним, јер су по митологији сви змајеви крилати, пише следеће:
„Доктор Владимир Алексић, у Панчеву, конструисао је посве нов аероплан, који јеу оригиналној величини, а по захтевима модерне технике о летењу практично и изведен. Алексић је већ пре две године први модел начинио и од тога доба се стално бавио тим питањем у својим слободним часовима. Пошто су многобројни покушаји са моделом показали да је конструкција добра, начинио је помоћу тамошњег столара Јордана аероплан од 44 квадратна метра површине“.
Даљи ток овог пионирског подухвата може се назрети увидом у документацију коју је годинама брижљиво чувала Олга Смедеревац, нећака Алексићева, иначе особа која је деценијама са својим супругом лекаром давала тон многим културним дешавањима у Панчеву.
Др Алексић је уговорио испоруку одговарајућег мотора из Француске. Како мотор није стизао, Алексић је отпутовао у Париз, али се вратио необављена посла. Решио је да не чека, него да покуша лет без мотора, тако што ће направу избацивати затезањем гумених каишева. Такав начин летења био је у то доба већ познат, а примењиван је у безмоторном летрењу све негде до пред други светски рат. И успео је!
Први лет Алексић је извео 17. октобра 1909. са тзв. доње утрине крај Панчева (данас, гле, судбине, ту се налази фабрика авиона „Утва ваздухоплови“). Иако задовољан тим првим, краткотрајним летом, Алексић је сањао о мотору. Сазнавши из штампе да се људи којима се толико дивио, браћа Рајт, налазе у Паризу, одмах је поново похитао тамо, с намером да се с њима упозна и да некако набави мотор. У Панчево се опет вратио без мотора, а није упознао ни браћу Рајт, јер су они већ отпутовали. Онда је одлучио да путује преко океана. У тој намери спречила га је изненадна болест. Пребачен бродом у Београд, др Алексић је током хируршке интервенције умро, 24. децембра 1911. у својој 39. години. Сахрањен је у Панчеву, али гроб му се не зна.
Да је бар његова крилатица сачувана, па да, без сумње, буде највреднији експонат у Музеју ваздухопловства! Овако, остало нам је само да се великог пионира српског ваздухопловства и иноватора у медицини подсећамо идући трагом пожутелих докумената и исечака из новина. Што је најжалосније, ни у тако драгоценом „Политикином“ фељтону из те 1998. године, о др Алексићу и његовом подухвату нема ни помена!
Сећање на овог човека, који је живео испред свог времена, данас баштини једино панчевачки Макетарски клуб „Др Владимир Алексић“. Заслужио је он више од тога, без сумње!
(Сва права задржава Старт 013)
(Фотографије: Музеј ваздухопловства)
