Вршац – незаборавник

Наменска шетња кроз историју

ДА НЕ БЕШЕ ЕУГЕНА САВОЈСКОГ…

• Освајањем Темишварске тврђаве и протеривањем Турака 1817. године, започиње нови талас колонизације, али и…

Упркос изостанку многих важних историјских чињеница, најсвеобухватнију историју града Вршца дао је Феликс Милекер (1859 – 1942), оснивач и кустос Градског музеја, али и вршачке Градске библиотеке. Његово дело „Повесница слободне краљеве вароши Вршца“, ипак, је по по  много чему остало непревазиђено, јер се у њему прошлост ове јужнобанатске вароши описује све од археолошких времена па све до осамдесетих година 19. века.

По Милекеру се настанак Вршца повезује са великим насељавањем Срба у 13. и почетком 14. века, који су а под најездом Турака уточиште покушали да нађу у крајевима који су тих година припадали угарском краљевству.   Тако је 1425. године, у време деспота Ђурађа Бранковића, основано насеље Подвршац.

Међутим, већ средином следећег века, 1552. године, Банат, а с њим и Вршац, потпадају под власт Турака, који ће  на овим просторима остати све до 1716. године.

Обимније насељавање Вршца настаје у време Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем (1790), а посебно у време другог таласа сеобе, коју је повео патријарх Арсеније IV Шакабента (1738), када се у Вршац досељавају Срби из околине Пећи и Дечана.

А онда, када је Еуген Савојски, освајањем Темишварске тврђаве 1716, године, протерао Турке из ових крајева, започиње нови талас колонизације, али се сада, поред Срба, у ове крајеве досељавају и Немци и Мађари, тако да су у Вршцу 1720. године постојале две општине: српска и немачка, које ће тако одвојене коегзистирати све до 1794. године, када, под притиском грађана због великог финансијског оптерећења издржавањем две администрације, долази до уједињења.

По првом попису становништва, урађеном 1792. године, град је имао 8.402 становника, да би, како то каже Франц Шамс у свом делу „Виноградарству Угарске“, 1830. године имао 2.600 кућа и 17.000 становника.

Иначе, Вршчани су се у 17. и 18. веку углавном бавили пољпривредом и занатством, али не са превише користи, јер су турске трупе, и оне регуларне и оне нерегуларне, својим честим упадима пљачкали све што им је дошло под руку. И тако све до последњег рата са Турском, 1788. године, после којег су такви пљачкашки походи престали, чиме су створени услови за развој града. Али…

Иако је 1848. године у Вршцу било две трећине  Срба и једна трећина Немаца, немачка заједница је располагала са преко 55 одсто плодног земљишта, што је био део  смишљене политике дворске коморе у повлашћивању немачких колониста, па и расподелом плодније земље.

Што се индустрије тиче, упркос годишњој производњи од преко 170.000 хектолитара вина, почетак развоја вршачке индустрије везан је, ипак, за свиларство, чије је „златно доба“ трајало пуних 20 година, од 1818. па до 1848. године. Поред државне свилара, која је се налазила на крају данашње Улице војводе Книћанина,  могла су се оснивати и приватне, тако да су најпознатије биле свиларе апотекара Јосифа Херцога, Леополда Хајма и адвоката Светозара Пеше. Али 1841. се затвара, најпре, државна, а онда и 1860. И Ева Херцог гаси своју свилару, чима је ова, двадесетак година врло уносна делатност, доживела свој крах.

Значајну привредну снагу у Вршцу представљале су и занатлије, које су 1818. године били организовани у 18 еснафа, са 67 заступљених заната, као и трговци, који су већ 1796.

имали своју корпорацију, да би 1821. године било преко 120 регистрованих трговаца.

Развој трговине отежавали су лоши путеви, тако да се 1850. године приступа изградњи путева према Уљми, Темишвару и Какову, а Вршцу је сразмерно његовој снази разрезана пореска обавеза  за завршетак тог посла. И Вршчани су своју деоницу према Темишвару завршили 1854. да би годину дана касније била завршена и градња панчевачког пута, а онда настављени већ започети радови на путу према Стражи.

Године 1853. повезана је пошта Темишвар – Панчево, преко Вршца, а две године касније доноси се и одлука о изградњи железничке пруге од Темишвара до Базијаша на Дунаву, како би се продужила већ постојећа пруга Оравица  – Базијаш. Иначе, паробродски саобраћај успостављен је још 1832. године. После три године од доношења одлуке, 18. јула 1858. године, Вршац добија железничку пругу, чиме је био укључен у мрежу европских железница. Исте те године Вршац добија и телеграф, којим је успостављена веза са Темишваром, Белом Црквом, Оравицом и Базијашом.

После свега овога долази до снажног развоја трговине. А највише се трговало вином и комовицом, а онда и медом, свилом, вуном, овчијом кожом, лојем и салом.

Средином 19. века започиње и снажан развој млинарства. Млинове су покретали коњи, а постојао је и један на механички, Адлеров млин, који је 1861. преуређен у парни и био је спојен са јавним купатилом у тадашњој Темишварској, данас Улици Милоша Обилића.

Године 1859. Александар (Шандор) Цофман отворио је велику пивару, а од 1868. у Вршцу ће постојати и две содаре и две звоноливнице.

Тих година започиње и развој вршачког банкарства. Али о томе неком другом приликом.

(Старт 013)

Пројекат „Вршац некад и сад – оно што остаје“ суфинансира Град Вршац.

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају

ставове органа који је доделио средства.