Центар светске наиве... Галерија наивне уметности у Ковачици

Општина Ковачица – мала шетња кроз историју

     НА ГРАНИЦИ ИЗМЕЂУ ДВА ЦАРСТВА

   • Пре две хиљаде година, били су ту Римљани, па онда пролазили Авари, Хуни, Византинци, Татари, Угари,Турци, Аустријанци… и одлазили • Онда су дошли Срби, па  Мађари, Румуни, затим Словаци… и ту и остали, љубоморно, али великодушно,  чувајући свој културни идентитет, традицију, језик и обичаје, и тако већ 210 година

 

У питомом плодородном југоисточном делу Војводине, на површини од 419 километара квадратних, простире се општина Ковачица. На југу се граничи са градом Панчевом, на истоку са општином Алибунар, на северу са општином Зрењанин, на североистоку је општина Сечањ, а на западу општина Опово.

Надморска висина креће се од 75 метара – у подручју тамишке алувијалне равни – до 135 метара у источном и југоисточном делу територије. У северозападном делу општине, дужином од око 15 километара, протиче река Тамиш, а источни део покрива Делиблатска пешчара, са својим специфичниом природним и географским карактеристикама.

Обрадиво земљиште заузима четири петине укупне територије општине, а чине га претежно првокласне оранице, а незнатно воћњаци, виногради и ливаде. Готово 80 одсто обрадивог земљишта је чернозем – најплоднија врста земљишта у Панонској низији, која омогућава високе приносе у пољопривредној производњи.

Биљни и животињски свет општине Ковачица има панонске карактеристике. Претежни део територије је обрађен. Шуме су распрострањене око Тамиша и у околним деловима насеља. Углавном су то топола. багрем, а има и јасена. Од птица заступљене су дивље патке, дивље гуске, препелице, јаребице, фазани, грлице, врапци, сове, роде. У Тамишу су поред риба (бела риба, шаран, сом, смуђ, караш, бели амур) и ракови, као и шкољке, што сведочи о здравој води у овом делу реке. Разноврсна дивљач – срна, зец, лисица, дивља патка и дивља гуска – прилично је распрострањена, што ствара добре услове за ловни туризам.

 

 ОД ТРАЈАНА  ДО ПУТНИКОВА

 

Према непотпуним истраживањима, на простору општине Ковачица насеља су постојала још у 1. веку, за време римског цара Трајана. Из тог периода пронађене су урне, накит и људски костури.

                                                          СТАНОВНИШТВО
Према попису из 2011. године, општина Ковачица је имала 25. 274 становника. Највише је Словака (41,07), потом следе Срби (33,91), па Мађари (10,52), Румуни (6,29), Роми (2,92), а 1,25 грађана се изјаснило као Југословени. Сви они живе у осам насељених места, а седиште општине је у Ковачици.
Природни прираштај је забрињавајуће негативан, и износи чак -8 процената.

Након периода интензивног развоја, када су се градила утврђења, путеви, развијала пољопривреда, занатство, ширила писменост, долази до слабљења римске империје, њеног померања на запад , и почетка великих етничких промена на овом подручју.

Овим крајевима потом су прошли и Хуни, и Гепиди, и Авари, и ко све не, а онда су почетком 6. века почели да пристижу и јужни Словени. Они су ту остали и до данас, док су сва остала племена, или напустили ово подручје или су се асимиловали у већински Словенски живаљ.

Крајем 9. века у Панонску низију долазе Мађари. Творац Мађарске државе, краљ Иштван, удара темеље феудалном систему на територији данашње Војводине, а средишта из којих се господарило земљом и становништвом  у јужном Банату били су утврђени градови Панчево и Вршац. Успон Угарске, када су урађене многе саобраћајнице, развијена трговина и пољопривреда, трајао је до средине 12. века, када надирањем Византинаца, под вођством Манојла Комнина, започиње разарање ових крајева. Недуго после Византинаца надиру и Татари, а убрзо и Турци.

Иза једних и других остајала је пустош, да би тек почетком 14. века завладао мир и започела обнова урушене економије и подизање нових насеља. Тако се већ 1342. године помиње насеље Падина, док ће још доста година проћи за Ковачицу и Самош, који ће се у папирима наћи тек 1458. односно 1468. године, а Дебељача и Црепаја још два века касније, 1660. године.

МИХАЈЛО ПУПИН (9.10.1854 – 12. 3. 1935)
Михајло Пупин
Михајло Пупин
Рођен у Идвору, велики српски и амерички научник и проналазач, професор на престижном Колумбија универзитету, носилац бројних признања и награда, почасни конзул  Србије у САД, члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије, почасни доктор 18 универзитета.
ЗУЗАНА ХАЛУПОВА (5. 2. 1925 – 1. 8. 2001)
Зузана Халупова
Зузана Халупова
Рођена у Ковачици, најзначајнија промотерка ковачичке наиве (уз Мартина Јонаша), изванредна везиља, светски позната наивна сликарка, врстан познавалац Светог писма, носилац признања „Ћирило и Методије“, највећег признања које додељује Матица словачка успешним Словацима у дијаспори.
БРАНИСЛАВ ЦРНЧЕВИЋ (8. 2. 1933 – 14. 4. 2011)
Брана Црнчевић
Брана Црнчевић
Рођен у Ковачици, српски књижевник, новинар, публициста, афористичар, политичар. Добитник више значајних признања („Змајеве дечје игре“, Златни крст цара Лазара), као и награде „Златни беочуг“ за животно дело. Био је члан СДС, па СРС, да би потом са Николићем прешао у СНС.
ИЛИЈА ЛУПУЛЕСКУ (30. 10. 1967 – )
346,ilija lup.
Илија Лупулеску
Рођен у Уздину, са 14 година постао је јуниорски првак Југославије у стоном тенису. Био је, између осталог, и европски првак у дублу и у игри мешовитих парова. Учествовао је на чак пет олимпијада, и то под заставама три државе (СФРЈ, СРЈ и САД, као и под заставом Међународног олимпијског комитета.

У 14. веку долази и до слабљења моћне српске средњовековне државе, тако да под најездом Турака, све више Срба прелази Дунав, где их угарске власти радо прихватају, како би од бројних избеглица створили моћне граничарске одреде за заштиту јужних граница од Турака. Многи од тих граничара населили су се и у Ковачици .

Али Турци су, користећи унутрашња трвења у Угарској, све више урушавали њену моћ, да би у 16. веку прешли  Дунав и стигли чак до Темишвара (1552).  Падом овог града започиње нови талас насељавања српског становништва у јужни Банат, чија ће бројност довести до тога да ће једно време то подручје бити познато под именом Рашка. Суверена владавина Турака, после освајања Темишвара, трајаће наредних 110 година,а онда започиње период Аустријске доминације над овим  крајевима. Године 1718. Аустријанци задају последњи ударац Турцима и успостављају своју власт над овим делом Панонске низије. Двадесетак година касније започиње ера Марије Терезије и убрзани процват овог краја у свим областима друштвеног живота. Започиње и период планског, али и стихијског,  насељавања овог подручја, како Србима, тако и Мађарима, Румунима, Немцима…

Словаци на ово подручје стижу почетком 19. века. Пошто је у 17. веку, услед тешких прилика у својој земљи, неколико хиљада Словака стигло до Бечкерека, одатле, у потрази за бољим условима живота, 1802. године, њих око хиљаду насељавају подручје данашње Ковачице, да би се четири године касније, 1806, трајно настанили у Падини, где су и данас у већини.

Пре Словака, у овај крај, планским насељавањем, дошли су Мађари. И то у Дебељачу. Од 1860. када се први пут спомиње, Дебељача је углавном била пустара, да би је онда 1794, одлуком Царске коморе, населили Мађари из северног Потисја, где су ту и до данас остали.

Исте године кад и Дебељача помиње се и Црепаја, и то две, Мала и Велика Црепаја. као и Ковачица, и Црепаја је још од 1751. године била насељена српским граничарима, као и оним Србима који су, под вођством Арсенија Чарнојевића, избегли са  југа Србије преко Дунава.

Српске избеглице, као војни граничари, насељавају и Самош, и то 1804. године, када је Карађорђе започео и Први српски устанак против Турака, и када ће у знак захвалности за подршку Срба с ове стране Дунава, помоћи изградњу цркве са два торња у Панчеву, који симболишу  повезаност Срба с обе стране Дунава.

У записима калуђера Пећке патријаршије, поред Црепаје и Дебељаче, те 1660. године, први пут се помиње и Идвор, који су населили српски граничари, и у којем ће се 1854. године родити и један од највећих светских умова Михаило Пупин. Од 1872. Идвор ће бити у саставу Торонталске жупаније са седиштем у Великом Бечкереку.

Уздин се помиње од средине 18. века, и слично Црепаји, као Велики и Мали Уздин. Од формирања Војне границе, 1767. био је под контролом немачко-банске граничне пуковније, коју су чинили Румуни, такође плански досељавани у јужни Банат.  Био је више пута расељаван, да би га крајем 19. века поново населили Румуни, који су ту остали до данас и чине већину становништва.

Колонију Путниково населили  су Срби, пореклом из Мађарске, Хрватске и Босне и Херцеговине, и то 1925. године.