Предања о насељима јужног Баната – Алибунар
КРСТУРНИЦА НА РАСКРШЋУ ЧЕТИРИ ПУТА
•Како је капетан Илић, са добијеним аковом дуката од једног Мађара из Вршца, изопијао српске војнике, па су их Мађари код Павлиша исекли „у време мађарске буне“ 1848. године • Ко је кришом присвајао општинску земљу, а да је није плаћао?
ПО причању старијих људи, Алибунар је врло старо село. Некад се звао Крстурница, због раскршћа четири пута: за Панчево, Бечкерек (данас Зрењанин), Темишвар и Белу Цркву. То је, јамачно, било пре Турака. По предању, име Алибунар настаје по Али-паши, који је овде имао марву и бунар. И сада постоји Али-пашин бунар (који се не употребљава) крај кога је био и пашин чардак. Тврде да на дну Али-пашиног бунара има крст са неким словима и да је на њему исписано Али-пашино име.
Код пута за Иланџу постоји други бунар, на коме је Али-паша појио марву. Не зна се да је ту било и село, али постоји предање да је у оно време ту било турско насеље, и то „у брегу“, у земуницама. У Влашком крају, североисточно од Великог сокака, има један бунар из турског времена, од груба камена озидан, и горе унаоколо је такво камење (па над њим данашњи оквир од дасака). Други стари турски бунар је у Малом сокаку, на међи дворишта фамилија Жуле и Кораћа. Исти је онакав као први и од истог камења. У оба је врло добра, бистра вода, која се и сад вади. Постоји предање да су оба бунара турска и да су од Али-паше.
Код крста, на месту старе цркве, доле, био је црквени бунар, који је затрпан.
Најстарије село било је око старе српске цркве, па се ширило на обе стране, уздуж „све испод брега“. Село је насељавано испод брега, јер је даље слатина Кедина бара (у њој има и добре земље). По брегу код Алибунара и сад се познају трагови негдашњих земуница, кад се народ премештао, бежао и враћао од Татара и од Турака.
Алибунар је горео 1848. године „у време мађарске буне“, и зато и има сцрквене књиге само после те године. Причају да је неко од Илића из Алибунара тада био капетан, па је од Мађара из Вршца примио аков дуката, те изопијао Србе војнике и одвео их тако пијане на Мађаре, а Мађари их исекли на месту Теверишу, код Павлиша ( и сад има хумка под којом су сахрањени и крст на њој). Када је Алибунар горео у време буне, марву су отерали Мађари. Власи су се били удружили с Мађарима (иако су били граничари), а Швабе су провеле Мађаре преко бостаништа, те су се Срби морали повући ка Панчеву, где је дошао Книћанин. А народ се био повукао ка Баваништу и даље на југ, па и преко Дунава.
Срби су овде старо становништво, а Власи су досељени после. Зна се да је у време кад је зидана данашња црква (!796), овде је било само 10 кућа „Власију“. Велики сокак и Мали сокак насељени су поглавито Србима, а остали део села настањивали су Немци и Власи и понешто Срба. Власи су се овде населили на оба краја српског дела у Алибунару. Једни су Жујани (страна ка Вршцу), а други Германи (ка Селеушу) и били су најпре унијати, па су после пришли православној српској цркви. Било је од тих Румуна и српских попова. После су Румуни, помоћу Мађара, задобили право на своју цркву (добили су тек један тал, а Срби два тала; Срби су имали два тала земље и кад су зидали стару цркву, све је било њихово).
После растурања границе, Власи су тражили и добили право на деобу са Србима, тј. да им ови Срби исплате 11.000 форинти. Непредусретљивост патријарха Ивачковића (који је, веле, био Влах, пореклом из Делиблата) према Србима у Алибунару ради исплате те суме разлог је што је до поравњања дошло тек после дужег настојања Срба у Алибунару да сами саставе поменуту суму те је исплате Власима. Пошто су се Срби и Власи поделили још за пет година – док Срби не исплате Влахе – Власи су имали сваке друге недеље влашку службу у српској цркви (и српски свештеници су држали службу на влашком), а пре тога никад се није у цркви служило влашки.
Раније су Власи овде били кнезови и имали и друге власти, увек су у сваком погледу економски ометали Србе. Кришом су присвојили силну земљу, која је била општинска својина, и нису је платили, а сад кад се тражи, њихови општинари спречавају да се то врати општини. Још од времена мађарске буне Власи су економски ојачали, док су Срби економски много посрнули, те су Власи могли од осиромашених српских породица куповати земљу.
Множење Влаха објашњава се и придолажењем са стране, и тиме што Власи узимају зетове у куће, и дају им уз девојку и земљу (по 1-3 и више ланаца), а веле да рађају и више деце (бар овде) – док Срби удавачама дају тал у новцу и нерадо доводе зетове у кућу. Срби се зато овде и теже жене, јер тешко долазе до могућности да издржавају породицу ако немају своје земље (нити добијају земљу у мираз, нити улазе као зетови у српске куће). Бракови између Срба и Румуна су зато врло ретки.
АЛИЈИН БУНАР
Поред бунара за марву (на путу Селеуш – Иланџа), оног за војнике (североисточно о Великог сокака), Али-паша је направио и један бунар само за себе. Он се данас налази у Малом сокаку, данашњој Немањиној 28.
На слици је управо тај бунар, а поред њега је Тима Николић (1917 – 2014), потомак чувене породице Николић, чији је чукундеда био одликовани тобџија аустроугарске војске. Николићи су кућу, заједно са бунаром, купили 1900. године.
(Захваљујемо на фотографији и сарадњи Оливери Цицовић, којој је Тима Николић био деда по мајци)
Старине – Црква је некад била на месту на коме је данас крст, 1796. године направљена је садашња српска црква (која је и сада делом под шиндром). Село је главним делом било око садашње цркве (црква слави Благовести). Над њеним хором је пластичним бројевима означена година кад је зидана црква: 1796. Деда Јоца Јонов, црквењак, рођен 1851. године, зна да је за време док је он био ђак, у цркви била једанпут служба на румунском, а други пут на српском и да су се већ тада Румуни одвојили од Срба. И за стару цркву, која је била близу крста у Великом сокаку, мисли се да је била посвећена Благовестима.
Из 18. века има само једна стара икона Христова васкрснућа, на којој је при дну записано: „Георгије Дијаконовић, Зограф, 1762“. Има једна друга икона св. Николе, на којој је при дну записана 1754. година. И на плочи с десне стране од улаза у цркву, на црквеном зиду, пише да је црква зидана 1796. године.
На источној страни села налазе се гробови за које се мисли да су турски (и зидане гробнице: камене и од цигле). Старо гробље је некад било заједничко за Србе и Румуне, а сад има за Србе новије гробље (мада се у њему сахрани и по који Румун), а старо је остало Румунима (али се у њему сахрањује и по који Србин из крајева ближих том гробљу).
Старо гробље алибунарско (раније заједничко, сада поглавито румунско) има старих камених крстача истих облика као и у досадашњим гробљима, са црквенословенским написима који се тешко читају.
Српско гробље у Алибунару: крстови камени као и у Старом гробљу, већина после 1800. године, али се зна да је раније било на брежуљку даље на југу, где се и сад ископавају кости; не зна се кад је премештено овамо.
Топоними – Према Селеушу: Селеушки виногради, Скиниврата (њиве; неко је скрхао врат), Вакант (најпре није било расподељено, па су после овде накнадно сви добили по једну дуж), Нова поља, Орловат (Ледина према Петрову Селу – Владимировцу; и оно „Орловату маре“ је све алибунарско и зове се Српски Велики Орловат), Велики до (пашњак), Велики Алибунар (њиве; пре је „почињало да се тамо прави село“, али није насељено, јер није било воде, те се због воде населе овде код бунара, који су ту остали од Турака, инжињери су, веле, тражили место за село) после. Песак (општински пашњак), Бостаниште (сад нема бостана), Путања (њиве и преко њих путања), Унка Доши – по неком Тоши, а Срби зову Тошина унка или Код унке, Алибунарска паша, Мали рит (и сад рит), Бабоја, Мала ливада, Доње њиве и Велике ливаде (алибунарски атар се додирује са атаром николичанским). Марије Терезије шанац народ зове Римски шанац (алибунарски Румуни зову сва ова земљишта тим истим српским именима – Румун, кмет, нам је њих и казивао, само понегде у исквареном облику, као на пример, Унка Дош место Тошина унка).
(Према књизи Јована Ардељановића: Срби у Банату)
ЈЕДНА ПОРЕД ДРУГЕ… Православна црква и Румунска православна црква – данас
