Мала шетња кроз историју – град Вршац

ЗНАО ЈЕ КРАЉ ВЛАДИСЛАВ ШТА ЈЕ ДОБРО

•Када је и зашто на двору краља Владислава буре вина купљено за 10,5 дуката

• Када је стварно био први устанак Срба против Турака

• Како се Вршац изборио да постане један од привилегованих краљевских градова, а потом и слободни краљевски град

• Ко су Вршчани који заузимају најзначајнија места у најпознатијим светским енциклопедијама?

ВРШАЦ, један од најстаријих банатских градова, налази се на југоисточном рубу Панонске низије, у подножју Вршачких планина. Лежи североисточно од Београда, на 83. километру међународног магистралног пута према Румунији, од које је удаљен 14 километара.

    Први трагови о животу потичу још из периода млађег палеолита, пре око 20.000 година. Све бројнији археолошки налази потврђују трајање насеобина кроз готово све периоде и фазе развоја друштва. Полазећи кроз бурну историју пуну сукоба и ратова, мира и немира, под влашћу разних господара, гасиле су ове насеобине на једном  и почињале живот изнова на другом месту, мењајући често и етничку и културну структуру. У почетку везане за непосредну близину воде, повлачиле су се постепено у безбеднији појас обронака Вршачког горја. Овуда су од давнина пролазили многи важни путеви. Један од познатих, тзв. „ћилибарских“, спајао је ту, у вршачком пределу, Средоземље с Трансилванијом и даље са Балтиком.

    По материјалима археолошких налаза, први познати прастановници овог подручја били су Трачани, али су своје трагове, такође, остављали Скити, Кимерци и Келти. Пред сам крај преисторије, овај предео је припадао територији дачке државе, све до њеног пада под још моћнији Рим. За око век и по римске доминације, овуда је пролазио и познати римски пут који је повезивао Горњу Мезију с Лимесом у Поморишју.

     Значајни становници ове територије били су дуго и Сармати. Велика сеоба народа скинула је Сармате са историјске сцене и обележила период у коме ће се још многи народи и племена наћи на овом терену, да за неко време заснују државе или временом прођу, остављајући гробља и трагове станишта као доказе свога приссуства. Били су ту и Хуни, Гепиди, Вандали, Авари, а почев од 6. века појављују се коначно и Словени да у наступајућим временима населе балканске просторе и на њима формирају своју нову постојбину.

ЗНАМЕНИТИ ВРШЧАНИ

У Вршцу су рођени многи великани српске историје и културе, који су својим делима задужили поколења и ушли у све најпозантије светске енциклопедије.

Први од њих је свакако владика Теодор Несторовић, вођа Банатске буне 1594, који је 400 година касније, 29. маја 1994.  проглашен за свеца, а потом и за заштитника града Вршца. Тај дан, и град Вршац и Вршачка епархија славе као своју славу. Од 2005. године 29. мај је  и Дан општине, а од ове године, када је Вршац, после 199 година поново проглашен градом, Дан града Вршца.

На листи знаменитих Вршачана су и књижевник Јован Стерија Поповић, чије име данас с поносом носи вршачко Позориште. Вршчанин је и један од најпревођенијих српских песника Васко Попа, оснивач  Књижевне општине Вршац, затим један од највећих српских сликара Паја Јовановић, па археолог Феликс Милекер,  новинар и политичар Јаша Томић, шаховски маг Бора Костић, иконописац Илија Нешковић, архитекта Драгиша Брашован, наша велика глумица Рада Ђуричин…

    Први, до данас познат, писани документ о Вршцу потиче из 1439. године и представља извештај неког калуђера мађарском краљу Бели IV. Други писмени траг је из 1494. и односи се на податак како је на двору краља Ладислава буре вршачког вина купљено за 10,5 дуката. Не може се са потпуном сигурношшћу рећи када је град настао. Захваљујући мноштву археолошких налаза може се пратити његов развој од 15. века, када је извесно већ постојао, и да се становништво, осим ратарства и занатства, бавило и виноградарством. По самом називу места и низа других топонима, очигледно је да је становништво било махом српског порекла. У прилог томе говоре позната, масовнија досељавања Срба из области Крушевца, пожаревачког и смедеревског Подунавља, и то кроз готово цео 15. век. Негде у 14. или почетком 15., века, настало је утврђење Вршачки град, као непосредна последица претњи од турског освајања. Стратешки циљ је био да се осигура комуникација између утврђених тачака на Дунаву, па до оних на северу Баната и Трансилваније. Остатак тог утвђења, његова бранич кула и данас постојина врху брда.

    Испод града на брду било је насеље – подграђе, познато под именом Подвршац. Простирало се у подножју, на оброку ниже увале Ђавоље јазбине (данас подручје Неорипсихијатријске болнице и стадиона). Из тих и каснијих времена поједина насеља одавно не постоје, али на њих и данас подсећају имена потеза у атарима око Вршца. То су Црвенка, Тополов, Козлук, Лудош, Кевериш, Гробљиште и Градиште.

    Интересантан је и налаз остатака једнобродне црквице са апсидом на локалитету Андрејача, у потезу Црквине код Потпорња, с почетка 14. века. Иако се легендарно зидање манастира Месић везује за 11. век, вероватније је да је овај објекат српске духовности настао у 15. веку. Претпоставка је да је манастир Месић дело последњих српских деспота из куће Бранковића, који су у 15. веку имали поседе у овом делу Баната.

    Почев од краја 14. и почетком 15. века све су учесталији напади Турака. Вршачки град је први пут пао у њихове руке 1456. године, да би 1552. цео предео коначно прешао у посед освајача. Неколико битака  је вођено за вршачки град, а свакако је најважнији сељачки устанак Срба у Банату, 1594. године, а чији је иницијатор био епископ Теодор Несторовић. У традицији локалног становништва остало је сећање на опсаду Вршачког града, када је вођа устаника Јанко Халабура, у двобоју убио турског заповедника утврђења. Био је то, веровали или не, први  устанак Срба против Турака.

    Стратешка важност вршачког утврђења престала је последњом битком код Вршца, 1602. године, када је заувек напуштено, а његову функцију преузела је нова – четвороугаона паланка од коља и набоја на обали Малог рита, у оквиру Чукур мале. О Вршцу тог доба сазнајемо једино из описа који је оставио познати турски дипломата и путописац Евлија Челебија, 1664. године.

    Коначним ослобођењем од Турака 1716. године, Банат није прикључен Угарској, већ је као посебна административна област био искључиво потчињен аустријском двору.  Без феудалних обавеза према локалном племству, могао је неометано да усспостави посебне аграрне и поседовне односе, као и да спроведе привредне меркантилистичке планове Беча и тако уђе у период снажног развоја. За само пар деценија, заостао, ратовима опустошен и расељен, Банат је постао напредна привредна област. Вршац је у том периоду припао новоорганизованом Тамишком Банату, са седиштем у Темишвару, а 1720. постао је и сам средиште Вршачког дистрикта – среза са 72 насеља. Планском и систематском колонизацијом Немаца, у њему су се формирале две општине: Српски и Немачки Вршац, са сопственим челницима – кнезовима. Обе општине, у почетку посебне административне управне јединице, 1794. су се ујединиле у једну.

     Приметно је и масовније досељавање Румуна, који се спуштају из планинског дела Баната, из карпатског рејона. Поред колонизационих насељавања, као битан предуслов привредног развоја утичу и стална досељавања Срба с балканских простора и из области јужне Угарске и Темишвара. Иако иложен разним невољама, као што су епидемије куге 1738. и 1762. и упади Турака у аустро-турским ратовима 1738. и 1788. године, 18. век представља за Вршац период интензивног развоја привреде и културе. Снажнијем развоју виноградарства допринео је долазак Немаца виноградара из познатих виноградарских региона Европе. Вршац је постао и центар рударског и шумарског округа. У том периоду спомиње се већ око 30 врста заната и прве мануфактуре. Прва пивара почиње са радом 1742. године, а 1773. и фабрика свиле.

    Великом замахом градитељства град је почео полако да губи своје 164 године стицане оријанталне, турске црте, а све више добија физиономију савремно урбанизованог насеља. Нове улице су биле праве и секле су се под правим углом, а старе су се полако исправљале. Формирали су се тргови и подизала репрезентативна здања. Римокатолици 1720. подижу на брегу капелу, а већ 1728. и своју прву цркву. Заветну капелу Св. Рока зидају 1740. у знак захвалности због нестанка куге. Данас је то једна од најстаријих сачуваних грађевина на тлу града.

     Владика Јован Ђорђевић, 1744. године, враћа седиште православне епархије из Карансебеша у Вршац, и 1759/60. зида Двор. Срби даље подижу 1761. храм Успења Богородичног, званог још „Мала“ или „Алексина“ црква, а на месту старе цркве, 1783/85. подижу и катедрални храм Светог Николе.   У другој половини века, град добија пошту, прву апотеку, школе…

     Банат је 1779. поново прикључен Угарској, а већ наредне године управу Бечке дворке коморе сменила је жупанијска управа. Вршац је придодат Тамишкој жупанији, са седиштем у Темишвару. Деведесетих година 18. века град је имао близу девет хиљада становника и био је најмногољудније место провинције и важан привредни, административни и културни центар Баната и јужне Угарске.

     Вршчани су били задовољни статусом у жупанији, што их је учврстило у намери да се откупом феудалних обавеза изборе за статус слободног краљевског града. После много напора, трошкова, времена и упорности, Вршац је 1804. добио право тржишне привилегије, а 1817. и титулу слободног краљевског града. Ступајући у ред привилегованих краљевских градова, Вршац је остварује интензивнији развој. За само пола века удвостручио се број становника. Поред занатства и трговине, развијало се и виноградарство, свиларство доживљава свој највећи успон, успешно ради пивара, млин за уље, тако да напредовањем привреде варош  постаје све богатија. Калдрмисање улица и тргова почело је 1820. године, а на новом православном гробљу, 1837. године подигнута је црква „Свих светих“, а 1847. и хотел „Конкордија“.

    Трагична збивања 1848/49. нису мимоишла ни вишенационални Вршац. Жестоке политичке борбе и неколико крвавих битака вођених у граду и околини, сасвим су паралисали привредни и културни живот. Сломом револуције и формирањем Војводства Србије и Тамишког Баната укинуте су жупаније као упоришта мађарског отпра бечком централизму, а основани окрузи. Вршац је припао Темишварском округу, при чему је, иако потчињен окружној власти, задржао своју релативну самосталност у односу на среску власт смештену у самом месту.

     Војводина је укинута 1860.године, а Банат поново прикључен Угарској, окрузи су укинути и поново уведене жупаније. Опет су Вршчани морали да се боре са жупанијом штитећи привилегије слободног краљевског града. Вршац је 1872. постао самостална муниципија, добио је свог првог жупана и првостепени суд. Град је 1870. године бројао 21.437 становника.

    Своје вредне домете у култури тог века, Вршац је обогатио са још два важна датума и то 1888. и 1894. када су основани Градска библиотека и Музеј. Ове две установе, одлуком варошког магистрата, спојене су 1898. у једну све до 1947. године, када поново настављају самостални рад.

    Стварањем Краљевине СХС, у новонасталим адмнинистративним поделама, Вршац је прво припао Подунавској области, а затим, формирањем бановина, Дунавској бановини. У њему се налазило средиште Вршачког среза са 30 насеља.  Иако поштеђен ратног разарања у 1. св. рату, пострадало је нарочито српско становништво, које је од сарајевског атентата било изложеном сваковрсном малтретирању. Велику штету Вршац је претрпео и разграничењем краљевина Румуније и Југославије, јер је изгубио већи део свог привредног залеђа.

СиБ

Пројекат „Вршац некад и сад – оно што остаје“ суфинансира Град Вршац.

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају

ставове органа који је доделио средства.