Ковин
У Библиотеци „Вук Караџић“, на посебан начин, обележен Вуков дан
БИО ЈЕ ВОЖД СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ
• Професорка Маша Вулетић, између осталог, испричала је и да Вук никада није скидао свој црвени фес, ни у кући, ни у гостима, да је боловао од реуме, главобоље, да су га болеле очи, да се плашио промаје…
У сарадњи са Гимназијом и средњом стручном школом „Бранко Радичевић“, у понедељак, 6. новембра, у Библиотеци „Вук Караџић“ обележен је Вуков дан.
Предавање, под називом „Вуку у спомен-живот, рад и дело Вука Стефановића Караџића“, одржала је професорка српског језика и књижевности Маша Вулетић.
У програму су учествовали и ученици треће године општег гимназијског смера, Дарија Крстић, Јована Вујчин и Страхиња Кривошић, који су говорили стихове познатих епских и лирских песама. Предавању су присуствовали ученици гимназије и осмог разреда ОШ “Ђура Јакишћ“ са својом наставницом Маријом Михајлов Ђорђевић.
Кроз занимљиву, детаљну и динамичну причу посетиоци предавања могли су да сазнају прегршт чињеница о богатом раду и делу Вука Караџића, а занимљивости из његовог приватног живота посебно су заинтересовале ђаке.
Професорка Маша Вулетић је испричала и да Вук никада није скидао свој црвени фес, ни у кући, ни у гостима, чак ни на седницама Друштва српске словесности није био гологлав; да је боловао од реуме, главобоље, да су га очи болеле, да се плашио промаје… Издваја се и део предавања о Вуковом емотивном животу – женидби са кројачевом кћерком Аном Маријом Краус, кумовању Јернеја Копитара, деци, којих је било тринаесторо рођених. Споменуте су и велике трагедије – Вуку и Ани је помрло једанаесторо деце, остали су само Вилхелмина Мина Караџић и Димитрије. Било је речи и о последњим Вуковим данима – да га је у јесен 1863. године кнез Михајло Обреновић послао по дипломатском задатку у Котор и да је то уједно и Вуково последње путовање.
Вук је преминуо у свом бечком стану, 7. фебруара 1864. године, у рукама је имао пету књигу народних песама које су биле у припреми за штампу. Сахрањен је на бечком гробљу, а посмртни остаци пренети су у домовину 1897. године, сахрањен је у порти Саборне цркве у Београду. На самом крају програма свако је добио по једну народну пословицу и Вуков симбол.
По речима професорке Маше Вулетић „Вук Караџић нас је увео у европске културне токове и с правом се може рећи да je он вожд српског језика и књижевности.“
