Досије 013

Сто година од завршетка Првог светског рата

ГОЛГОТА И СЛАВА СРБИЈЕ

• Немачки цар Виљем II, у телеграму бугарском краљу Фердинанду, октобра 1918. каже и ово: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. Срамота!“

 

УЗРОЦИ ЗА ПОЧЕТАК РАТА

    Крајем 19. и почетком 20. века постојала су два велика војно-политичка савеза: Централне силе и силе Антанте. Прве су, пре свега, Немачка, тежиле новој подели света, због чега су дошле у сукоб са старим колонијалним силама: Енглеском и Француском.

Рат је могао почети и пре него што је почео, али нико још није у потпуности био сигуран да је за рат и спреман. Немачка и Аустроугарска су 1914. процениле да су у том тренутку вајнички најспремније, и да би за неку годину могло доћи до јачања оружане силе њихових противника.

Главни ратни циљеви Немачке били су да одузме колоније од Француске, Енглеске и Белгије, а од Русије Пољску, Украјину, Белорусију и Прибалтик и тако успостави доминацију, док је Аустроугарска планирала да победом над Србијом загосподари Балканским полуострвом.

С друге стране, Велика Британија је планирала да одузме од Немачке колоније у Африци и Азији и турске поседе на Блиском истоку (Палестину, Ирак…). Француска је тежила да и она учествује у подели немачких колонија у Африци, али и да поврати своје покрајине Алзас и Лорену (изгубљене у Француско-пруском рату 1870-1871) и да од Немачке одузме богату Сарску област.

Русија је планирала да ратом заузме немачке далеко-источне колоније, док је Италија планирала да Аустроугарска узме Тирол и још неке словеначке и хрватске територије.

ПОВОД ЗА РАТ

    На Видовдан, 28. јуна 1914. у Сарајеву је убијен аустроугарски надвојвода Фердинанд.  Аустроугарски истражни органи су на сваки начин хтели да организаторе атентата и самог атентатора Гаврила Принципа повежу са српском владом, која је аустроугарском двору одмах изразила саучешће, осудила злочин, чак прекинула видовданске свечаности и наредила дворску жалост.

После првих тензија наступа смиривање ситуације. Био је то, међутим, покушај да се заваравањем Француза и Руса добије на времену, посебно играјући на карту фактора изненађења.

Тако, тек три недеље после атентата, 23. јула, у 18 часова, посланик Гизл предаје Лазару Пачуу, министру финансија и заступнику председника српске владе, ултимативну ноту. Тренутак предаје ноте изабран је одласком француског председника из Русије, у којој је био у званичној посети. Текст ултиматума предат је великим силама 24. јула ујутру, како би се што више скратило време за њихову реакцију. А, рок за Србију био је 48 сати.

Регент Александар одмах пише руском цару Николају:

„Захтеви у аустроугарској ноти понижавају сасвим излишно Србију и не слажу се са њеним достојанством независне државе. Ми смо вољни примити оне аустроугарске захтеве који су у складу с положајем независне државе,  а и оне које би нам саветовало Ваше Височанство да усвојимо. Све личности за које буде доказано да су умешане у атентат казнићемо строго ми сами. Извесни услови се не могу извршити без промене нашег законодавства, а за то треба времена. Рок који нам је достављен је сувише кратак“.

Ултимативни захтев Србији изложен је у 10 тачака и смишљено је срачунат да је понизи, да наруши њену самосталност и државност. Читајући текст ултиматума, британски секретар за спољне послове Едвард Греј је рекао царско-краљевском амбасадору да је то најужаснији документ који је једна држава икад уручила некој другој држави, посебно апострофирајући тачку пет, у којој се од Србије тражило да прихвати сарадњу органа царско-краљевске владе у угушивању субверзивног покрета упереног против територијалног интегритета Царства.

Српски одговор на ултиматум био је готов пола сата пре истека рока. Написали су га Стојан Протић и Никола Пашић, који га је неколико минута пре 18 часова, 25. јула, уручио барону Гизлу. Само што се вратио у владу, Пашићу је стигао одговор да Србија није на одговарајући начин одговорила на ултиматум и да су односи између држава прекинути. Одмах потом, барон Гизл и особље посланства напуштају Београд и одлазе у Земун. Евакуација архиве је била већ припремљена.

Одговор српске владе био је крајње попустљив, али и достојанствен. Били су прихваћени сви захтеви, осим оног да се прихвати да у истрази против учесника атентата учествују органи Аустроугарске. Али чак и код те тачке понуђена је арбитража суда у Хагу или комисије великих сила. Одговором, који је био пример дипломатске вештине, био је задовољан чак и немачки кајзер Виљем II Немачки- Али влада Аустроугарске, 28. јуна, у 11 часова, обичном поштом шаље влади Србије телеграм следеће садржине:

„Краљевска влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду. Зато, Царско-краљевска влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом“.

Дан након објаве рата објављен је ратни проглас аустроугарског суверена Франца Јозефа народима монархије, у којем је стајало да смутње једног мржњом испуњеног непријатеља натерују Монархију да се лати мача у циљу одбране своје части, свог угледа и ранга велике силе. Србија је, сем тога, оптужена да поткопава поредак на југоистоку Монархије и да је зато рат неизбежан. Била је том последња припрема јавног мнења за, како се мислило, краткотрајни обрачун са Србијом.

Истог дана, регент Србије принц Александар Карађорђевић објављује свој проглас:

„На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат. Невоље наше Краљевине и нашег народа са Аустријом нису почеле од јуче… Моја је влада хтела избећи по сваку цену сукоб и зато је изашла у сусрет аустроугарској влади до крајњих граница попустљивости, преко којих не може ићи ниједна независна држава… Нажалост, бечки државници осташе глухи… Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку… Срби, браните свом снагом своје огњиште и своје племе!“

Прва је уз Србију стала Црна Гора, чији се краљ Никола I Петровић, 6. августа обратио свом народу следећим прогласом:

„Црно-жути барјак који од давних времена као мора притиска душу југословенског народа, развио се да тај народ сада потпуно уништи и да његове слободне представнике Србију и Црну Гору потпуно прегази… Тко је јунак и слиједи корацима два српска краља, да гинемо и крв прољевамо за јединствену слободу златну… Ми смо хтели мир, а наметнут нам је рат“.

Аустроугарска је желела локализовани сукоб са Србијом, али је такав сукоб трајао само три дана. У Лондону и Петрограду тражили су и после 28. јула да се сукоб не прошири, па су претпостављали да ће Срби препустити непријатељу Београд и да ће се потом сукоб решити на конференцији великих сила. У Берлину су, међутим, само чекали вест о руској и француској мобилизацији па да започну непријатељства . Чим је та вест стигла почело је упућивање ултиматума и објављивање рата. Русији – 1. августа, а Француској – 3. августа. Тог дана Немачка је напала Берлгију, да би јој сутрадан Велика Британија објавила рат.

Даље је све ишло по аутоматизму.

ЦЕРСКА БИТКА

Знајући да Аустроугарска припрема велику летњу офанзиву на Србију, српска Врховна команда припремала се за тактичко-оперативна дејства и контраофанзиу. До првог већег окршаја дошло је планини Цер, у ноћи између 15. и 16. августа. У огорченим ноћним борбама код Текериша, Срби су приморали аустроугарске снаге на повлачење. Међутим, сутрадан ујутру, 9. аустроугарска дивизија угрозила је лево крило комбиноване дивизије и приморала је да се повуче. Фронт се стабилизовао након непосредне интервенције команданта Степе Степановића, који је увођењем Моравске 1. дивизије одбацио 9. аустроугарску дивизију и заузео Беглук. Повлачење преко Дрине разбијене аустроугарске снаге отпочеле су у ноћи 19. на 20. август и наставиле цео сутрашњи дан. Гоњењем непријатеља преко Дрине и завршним борбама код Шапца, од 21. до 24. августа 1914. окончана је церска операција. У Церској бици српске снаге изгубиле су 16.000 војника , док су непријатељске снаге имале 25.000 погинулих.

Била је то прва победа савезника у Првом светском рату.

Због изузетних заслуга у командовању у Церској бици, командант Друге српске армије Степа Степановић унапређен је у чин војводе.

КОЛУБАРСКА БИТКА

   Након Церске битке, аустроугарска војска на челу са генералом Оскаром Поћореком креће поново на Србију. Прикупивши снаге, Поћорек напада из два правца: један иде преко Дрине, а други преко Саве на Београд. На другој страни, Срби се налазе у тешкој ситуацији. Без хране, одеће и муниције, војска бежи испред непријатеља. Да стање буде горе, с војком се повлачи народ. Тада на сцену ступа један од највећих срспких војковођа, неколико пута пензионисани генерал, Живојин Мишић.

Преузевши, после његовог рањавања, команду од Петра Бојовића, Мишић противно вољи Врховне команде и регента Александра, повлачи Српску 1. армију на положај Колубара – Сувобор – Љиг. Иако је овим потезом морао да преда Београд, Мишић добија на времену.одмара своје трупе, да би 3. децембра кренуо у одлучни контра-напад. Иако малобројне, српске трупе ослобађају Београд, разбијају аустроугарску 5. и 6. армију и одбацују је преко Дрине.

Колубарска битка трајала је од 16. новембра до 15. децембра 1914. Губици непријатеља износили су преко 28.000 погинулих, наспрам 22.000 срспких ратника. За стратегију у бици, а која ће ући у све уџбенике ратовања, Живојин Мишић добија чин војводе, а немачка штампа пише: „Србија је још једном васкрсла из гроба Косова поља и из Колубарског врела црпеће током читавог века горду храброст за највеће битке“.

ПАД СРБИЈЕ

   У првих девет месеци у 2015. години Србија је покушавала да обнови своје ослабљене армије и побољша стање са залихама. Упркос великим напорима, српска војска је била за само 30.000 људи бројнија него на почетку рата (око 225.000). Иако су Велика Британоија и Француска говориле о озбиљној војној помоћи Србији, ништа није урађено све док већ није било касно. Када је Бугарска започела мобилизацију, Французи и Британци су послали две дивизије да помогну Србији. Касно.

Према Србији, под командом фелдмаршала Мекензија, крећу Бугарска, немачка и аустроугарска армада, са преко 50.000 добро наоружаних војника.

Војвода Радомир Путник, који је због повреда све време морао бити ношен, наређује повлачење на југ и запад, према Црној Гори и Албанији. Са војском се повлачило и на десетине хиљада цивила, под изузетно тешким условима. До обале Јадранског мора стиже 125.000 српских војника. Укрцавају се на француске транспортне бродове који их превозе  на бројна грчка острва (највише их је дошло на Крф), пре него што ће бити послати на Солун.

Почетком јануара 1916. аустроугарска војска напада Црну Гору, чија се малобројна војска 25. јануара предаје.

Са изгубљеним ратом на Балкану, британски генералштаб тражи повлачење свих својих војника из Грчке. Французи протестују. Они остају, остају и Британци, али с нескривеним незадовољством. Савезничке армије су се утврдиле око Солуна, који је постао велики утврђени камп.

СОЛУНСКИ ФРОНТ

   Формиран као закаснели покушај да помогну Србији у јесен 1915. године, Солунски фронт је све до септембра 1918. године био само стабилан фронт савезника, а све од албанских обала Јадранског мора па до реке Струма, на којем простору су се водиле битке са снагама Централних сила.

Јула 1918. почињу припреме за пробој фронта. Основна идеја била је да се нападом српских армија у планинском пределу између Сушице и Лешнице изврши пробој непријатељског фронта у ширини од 30 километара, а затим брзом офанзивом, прошири фронт пробоја и енергичним напредовањем дође до линије Демир Капија  – Кавадарци.

Врховну команду над целом савезничком армијом имао је француски генерал Франше д’ Епере, а над српском, поред престолонаследника Александра, и војвода Живојин Мишић.

У зору 15. септембра  1918. генерал Д’Епере наређује да се крене у пробој Солунског фронта, при чему је српска војска одиграла главну улогу и који се убраја у најуспешније операције Првог светског рата.

Битка код Доброг поља започела је артиљеријским бомбардовањем непријатељских положаја још 14. септембра. Следећег дана, Французи и Срби су напали и извршили своје циљеве, неке бугарске јединице су се предавале без борбе.  Савезници су онда покренули офанзиву дуж целих својих линија и бугарски командант  је наредио повлачење. Савезнички авиони су бомбардовали одступајуће бугарске војнике и повлачење се претворило у бекство. Бугарској је 30 септембра гарантовано примирје од стране генерала Д’Епереа и на тај начин је она избачена из рата. Краљ Фединанд је абдицирао и отишао у изгнанство четири дана касније.

Британска војска је скренула источно према европском делу Отоманског царства. Уз британску војску близу Истанбула и без значајнијих турских снага да је заустави, турска влада је затражила примирје 26. октобра (Енвер-паша је неколико дана раније побегао у Берлин).

Истовремено, српске и француске снаге незадрживо напредују ка Београду, успут лако излазећи на крај са деморалисаним немачким дивизијама.

Четрдесет и пет дана од почетка пробоја Солунског фронта, 1. новембра, ослобођен је Београд.

Десет дана касније, 11. новембра, потписано је примирје. Први светски рат је завршен.

Двадесет и једну годину касније почеће Други светски рат. Из сличних разлога. Али далеко суровији и крвавији.

Аустроугарска монархија се распала. Поред бројних других држава, на њеном згаришту, 1. децембра 1918. године, настаје Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. И она ће се распасти. У некој другој држави, али не и без крви.

---

ЖРТВЕ

У Првом светском рату учествовало је 36 држава, са 1,5 милијарди људи, што је било 3/4 ондашње популације. Погинуло је укупно 9.915.100 људи. Највише Немаца – 1.773.700, а најмање Јапанаца – 300.

Сразмерно броју становника, Србија је на олтар победе у Првом светском рату принела највише жртава. Скоро сваког трећег мушкарца или око 28 одсто укупног становништва.

За време рата мобилисано је преко 700.000 људи плус 20.000 српских добровољаца из других српских крајева, па и из Америке, Русије… Завршетак рата дочекало је само 150.000 војника. Укупно је било 1.978.148 жртава. И то 1.250.000 погинулих и 728.148 теже и лакше повређених.

Само у завршним операцијама на Солунском фронту страдала су 9.303 српска војника.

На солунском гробљу Зејтинлик сахрањени су посмртни остаци њих 8.020, да вечно почивајући у хладу чемпреса са Хиландара подсећају на голготу и славу Србије.

ГОЛГОТА

Уништивши или закопавши тешке и пољске топове, српска војска је 3. децембра 1915. кренула пут Црне Горе и Албаније. Кретање је било споро, по залеђеним путевима, а додатни проблем представљали су напади Албанаца који нису признавали власт Есад-паше Топтанија, савезника Србије. Према подацима српске Врховне команде, на албанску обалу стигло је око 110.000 војника и 2.350 официра. Претпоставља се да је током повлачења живот изгубило око 72.000 људи.

После више од месец дана тешкјих маршева, по лошем времену, српска војска се окупила око Скадра, Драча и Валоне. Долазак на албанску обалу није значио и коначан спас. На самој обали велики савезници нису били организовали задовољавајући прихват, а један савезник (Италија) понашао се као непријатељ.

Никола Пашић је 15. јануара 1916. упутио циркулар руском цару Николају II, тражећи помоћ. Он је до цара Николаја стигао 18. јануара и истог дана цар Николај шаље телеграм краљу Велике Британије и председнику Француске, у којем је рекао да, алко српска војска не буде спасена, Русија раскида савез са њима. Интервенција је убрзала савезничку помоћ, а италијанска влада је дозволила Србима да уђу у Валону.

КРФ

Јануара 28. 1916. године, француска влада је одлучила да њена морнарица одложи све друге транспорте док из Албаније не буде извучена српска војска. До 15. фебруара на грчко острво крф превезено је 135.000 људи,  а у Бизерту око 10.000. До априла, на Крфу се прикупило 151.828 војника и цивила.

Први дани на Крфу били су ужасни за Србе. Није било ни довољно хране, одеће, огрева, шатора, па су измучени војници масовно умирали. А и небо се заверило. Ледена киша је непрекидно падала по измореним и болесним војницима.

За два месеца, од 23. јануара до 23. марта, умрло је 4.847 људи. Мало острво Видо код Крфа, које је било организовано као болница, претворено је у „острво смрти“, а море око њега у „плаву гробницу“, без могућности сахране спуштено је у море још 5.400 умрлих.

Из пијетета према српским јунацима, грчки рибари наредних 50 година нису изловљавали рибу у том подручју.

ПОСЛЕДИЦЕ

На путу до „Острва спаса“, како су Срби назвали Крф, српски народ је доживео један од највећих егзодуса у својој историји.У званичном извештају министра војног  генерала Божидара Терзића председнику владе Николи Пашићу пише да је нестало, умрло, погинуло или заробљено 243.877 људи.

Француски генерал Жозеф Жовр је о томе рекао: „Повлачење наших савезника Срба, под околностима под којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забележено“

Припремио: С. Батало

(Фото: Википедија)