Незаборавник

Триста година римокатоличке заједнице у Панчеву

СЕТИ СЕ ДА СИ И ТИ ПРОЛАЗАН И ДА ЋЕШ…

Пише: Милан Јакшић

Након победа аустријске војске над Турцима  и ослобођења Баната 1716. године Банат је припојен Аустрији. Осамнаестог августа 1717. заузет је и Београд, после чега је склопљен Пожаревачки мир.

Први панчевачки мисионар био је Бенедиктанац, отац Фаркаш Хајдингер, фратар из чувеног самостана Вермбах у Доњој Баварској. Он је уједно водио бригу и о духовном животу граничарске страже. Био је жупник у Панчеву од 1718. године до првог маја 1720. године. После оца Хајдингера власти су за новог  жупника поставиле пречасног оца Норберта Скрибанија. Користио је кућу коју му је генерал Клаудије Мерси за његове личне потребе и потребе његовог братства привремено уступио. У тој кући отац Скрибани ће основати прву цркву. Околне турске кућице такође су дароване цркви, а цело имање је било заграђено живом оградом, што се и данас може видети. Исте године отпочео је са службом пречасни Венцел Сандл, а следеће отац Адам Данцер, обојица припадници миноритског реда.

Указом Папе Урбана из 1730. године Мисионарска резиденција у Панчеву постала је самостан, задржавши жупничка права.

Католичко становништво се окупљало у импровизованој црквици која је више пута паљена и рушена и често су обреде вршили тамо где је то било најпогодније и најпотребније. Из тих разлога, отпочело се са обновом цркве и самостана. Радови су делимично окончани коришћењем сопствених прилога и прилога Покрајинског редовништва. Радовима је руководио отац Иполит Бакл. Он је отпочео обнову самостанске цркве на темељима разрушене. Искористио је наведени новац и прилоге и у року од годину дана, од 1746. до 1747. године, завршио је грађевину. Цркву је осветио бискуп Миклош Станиславић. Саграђен је и црквени торањ, па је чак и звоно донето из Сегедина и уграђено у њега. (oво звоно је, иначе, у Сегедин стигло из фрањевачког самостана у Београду.)

Али ова грађевина није дуго потрајала, 1749. године 16. маја, изнад Панчева је прохујала страховита олуја. Циклон је срушио новоизграђени црквени торањ, који је приликом пада разрушио цркву. Био је то период највећих недаћа и сиромаштва самостана. Изградња цркве, самостана и торња однела је сва средства, а сада се опет било на почетку, без наде у помоћ.

Потом су панчевачки фратри послали молбу цару. Ова  молба је уродила плодом јер је одобрено хиљаду форинти за изградњу нове цркве. Поред ових средстава и уз добровољне прилоге изграђена је нова црква. Камен темељац за ову цркву положио је 11. маја 1757. године каноник Де Бројнинг.

Црква је завршена исте године и освећена је је 18. септембра 1757. године. Али ово још није био крај бризи око  изградње цркве. Наиме због нестручности мајстора нова црква није била добро изграђена па је кров почео да пуца и урушава се. Из ових разлога било је неопходно цркву поново рестаурирати.

Коначно, 1758. године завршена је и та рестаурација и проширење цркве. Ови радови довели до коначног облика и изгледа цркве. Ова рестаурирана црква има два ораторијума. Један је у олтарском простору изнад сакристије, а други је у броду, изнад капеле девице Милосрдне. У олтарском простору су два прозора који осветљавају главни олтар. Изнад олтара је један округао прозор, а поред врата и сталума у олтарском простору такође је по један прозор. Црквени брод осветљавају по четири прозора са обе стране. Улаз у брод који се налази испод звоника гледа на исток, а олтар на запад. То је и данашњи изглед цркве.

Када је те 1758. године црква била коначно завршена. Указала се потреба да се за редовнике обезбеди одговарајући дом, јер стара редовничка кућа која се налазила у данашњем дворишту и челом је гледала на Тамиш, налазила се у веома лошем стању. Зато је упутио молбу Земаљској администрацији у којој је тражио дозволу да из сопствених средстава као и из средстава редовничке провинције изгради самостан са помоћним просторијама. Убрзо после тога, добијена је дозвола за градњу. На основу ове дозволе гвардијан Нарцис отпочео је градњу самостана који и данас окружује цркву.

Самостан је саграђен у облику обрнутог слова L ( Г ), челом је окренут према истоку, односно према тргу Краља Петра I ( ондашња велика пијаца), баш као и црквени улаз. Поред црквеног улаза налази се и улаз у самостан. Десно од предсобља налазе се самостанске просторије. Прве две једнаке просторије широке су отприлике шест метара (три хвата), осветљене са по два прозора, док се на средини дуже стране налазе врата. У првој нема озиданих пећи, док другу и трећу просторију греје заједника пећ. Изнад друге собе, са спољне стране налазе се украсни делови зграде. Трећа просторија је нешто ужа јер је од ње одузет простор за трпезаријску оставу и за подрумско степениште. Испод описаних соба налази се подрум, а главни подрумски улаз је у предсобљу. На описане просторије надовезује се једна соба на углу зграде, која служи као трпезарија (рефекторијум). Трпезарија је нешто већа од осталих просторија, два њена прозора гледају на исток, а два на север. Уз трпезарију је трпезаријска остава са једним отвором из кога воде помоћне степенице у подрум. Поред трпезарије у другом трактату налази се кухиња осветљена једним прозором. Са њом је повезана кухињска остава из које степеницама се може стићи на таван. Следе две исте собе са по једним прозором и заједничком пећи. Овај део грађевине завршава се нужником. Сада стижемо у двориште на чијем се крају налазе шупе и башта. Преко пута цркве такође је врт, а у њему је један бунар. На истоку, према пијаци, налази се Гимназија.

Поред цркве и манастирских просторија које су свакако једни од симбола Панчева, треба пре свега споменути Панчевце католике, свештенике и старешине овог манастира који су уградили своје знање и жеље за развој Панчева. Неки од таквих трагова су свакако и прва матична књига из 1718. године, Летопис миноритског самостана (historie domus) и многи други материјални и духовни доприноси.

На крају, реченице које следе су најбоље објашњење напора да се нешто сачува за будуће генерације. То је текст из увода Летописа. (објавио  Историјски архив у Панчеву 2005. године)

„Драгом читаоцу!

Обиље споменика минулих векова, богате библиотеке, чак и првобитни рукопис Светог писма, вреднији од кедровине и злата, извори података о нашем настанку, делимично су уништени неумитним ходом времена, иако су се појединци који су схватали значај чувања података побринули да сачувају оно што су могли. Будућим генерацијама преостаје или да прихвате сачувано или да све одбаце, јер је непотпуно. Срећом, будуће генерације те податке, ма колико били кратки и мањкави, чувају, јер знају да је боље познавати нешто и делимично, него уопште не познавати. Зато не треба да се чуди драги читалац ако о овом самостану не могу да изнесем изворну грађу, коју су Турци уништили својим упадом 1788. године иако је била под земљом, закопана. Човек сам и будућност не могу да предвидим да бих предузео посебне мере у заштиту рукописа. Зато буди задовољан чак и одломцима који су захваћени из прошлости, а које ти пружам на наредним страницама.

Бог с тобом! Сети се да си и ти пролазан и да ћеш и ти убрзо да се претвориш у прах и ништавило.“