ЉУБАВ ПРЕМА ЧОВЕКУ... Зора Петровић (Википедија)

Незаборавник

Зора Петровић –  Панчевци треба да буду поносни на њу

НАДА ДА ЈЕ МЕЂУ ЉУДИМА МОГУЋЕ ЖИВЕТИ БОЉЕ

’’У уметности нема истине до личне истине!  И, ако нема личности, ништа у уметности није истина,  ни то  да је зашло сунце и да је над горама мир’’ (Исидора Секулић)

ЈЕДНА од напознатијих српских и југословенских сликара прве половине ХХ века била је Зора Петровић. Једна од првих жена у нас која се винула у највише уметничке висине. Панчево је било једна од њених животних станица, због чега Панчевци треба да буду поносни.

Зора Петровић је била хероина српске уметности. Рођена је 1894. године,  у селу Добрица, у јужном Банату, у истом селу одакле је потекао и Лазар Николић и Завишић,  ученици Константина Данила, из времена када је осликавао нови добрички иконостас.  Рођена је у трговачкој породици, отац јој се звао Јован и мајка Корнелија (рођ. Кузмановић).

Бременита жена

Породица се 1907 године доселила у Панчево. После завршена  два разреда Више пучке школе, Зора је у Панчеву је наставила даље школовање у Српској вишој девојачкој  школи, па потом у Државној грађанској девојачкој школи коју је завршила 1909 године.

После завршене Више девојачке школе, где је био запажен њен таленат, родила се у њој жеља да настави школовање у Београду на Уметничко занатској школи. Зорина жеља је била јака, била је упорна да се избори са очевим противљењем, па се у кући Петровићевих наредних три године одвијала права породична драма. Зора из протеста престаје да комуницира са свима, а из куће излази само у ретким приликама. На крају је отац попустио. Зора Патровић 1912. године постаје студент Уметничко занатске школе у Београду. Њен највећи животни сан се остварио. Уписује једину уметничку школу која је постојала у то време.  У њој предају значајна имена наше ликовне уметности: Марко Мурат, Љубомир Ивановић, Милан Миловановић и други ).

Када је 1914. године почео Први светски рат, Зора је била на другој години студија. Рат је прекинуо њено школовање у Београду. Али је то није поколебало, наставила је школовање у Будимпешти на Краљевској великој школи у класи професора Лајоша Ебнера. Из Будимпеште се враћа 1919 године. Пуна елана уписује трећу завршну годину на Уметничко занатској школи коју је успешно завршила 1920 године. Егзистенцијално питање је решила тако што је читав живот радила као ликовни педагог. Скоро тридесет година предавала је углавном у београдским гимназијама (најдуже у Другој женској гимназији) а од 1952. до 1962.. године редовни је професор на Академији ликовних уметности у Београду.

Аутопортрет

Уз редован посао у школи, имала је довољно времена и воље да се по завршетку радног дана сакрије у свој атеље и ствара. Први пут је излагала у Сомбору 1921, а пажњу јавности на себе је скренула већ следеће године, и то на Петој југословенској изложби, са делима Аутопортрет, Акт дечака и портрет Васе Поморишца. У току 1925. година, одлази на једногодишње стручно усавршавање у Париз. Похађа стручни курс код чувеног професора Андреа Лота. Боравак у Паризу оставио је веома велики утицај на њу, што се касније осетило и у њеним делима.

Иако је највећи део живота провела у Београду, део младости и школовања је провела и у Панчеву. Касније кроз читав њен живот, повремено је долазила ради посета родитељима и брату. Одрасла је у кући у улици Вука Караџића бр. 8 (данас је ту вишеспратница која гледа у Гимназију).

Добитник је бројних награда и признања. Тако је 1924. године добила Орден Светог Саве V степена, 1937. године добила је сребрну медаљу поводом излагања у Павиљону Краљевине Југославије у Паризу. После  Другог светског рата  добила је Октобарску награду града Београда 1955. године, као и Орден рада са црвеном заставом.

Најчешће теме њених слика су актови, жене из народа, ентеријери и портрети. Као зрео уметник њено сликарство се може сврстати у колористички експресионизам коме је остала верна до последњих дана.

Сликарство јој се заснива се на наглашеном, брзом, широком потезу четке преко платна без непотребног детаљисања форме. Супротно томе, фигуре на њеним сликама су деформисане, анатомски изобличене, али пуне унутрашње снаге и искрености хроматског звука. Слике су јој испуњене густом колористичком пастом и светлом које те облике наглашава.

Два акта

Њени радови могу се видети у Народном музеју у Београду, Музеју савремене уметности у Београду и у колекцији Спомен-збирке Павла Бељанског у Новом Саду.

Била је члан уметничких група “Лада”, “Дванаесторица”, “Облик”  и “Самостални”,  а изабрана је и за дописног члана Српске академије наука и уметности (САНУ).

О уметности и уметницима је говорила: Када је и дубока хуманост уграђена у личност ствараоца имамо дела која у нама изазивају радост пробуђене доброте и наде да је међу људима могуће живети боље. Уз уметничко сагледавање стварности и наши животи бивају животнији.“ У суштини слике Зоре Петровић су прожета дубоком љубављу према човеку и страсном жељом да њена платна изнедре и у нама истине до којих је она дошла.

Исидора Секулић је о Зори Петровић и њеној уметности једном рекла: ’’У уметности нема истине до личне истине!  И ако нема личности, ништа у уметности није истина,  ни то,  да је зашло сунце, и да је над горама мир’’.

Њена последња самостална изложба одржана је у Панчеву 1962. године, одмах после њене смрти.

По сопственој жељи сахрањена је у породичној гробници на панчевачком Православном гробљу, недалеко од гробљанске капеле.

(Слике из збирке Павла Бељанског)

ПројекатМилан Јакшић

(Сва права задржавају Старт 013 и аутор)