Незаборавник

Догађај који је дигао на ноге цело Панчево

МИХАЈЛО ПУПИН ПОНОВО У ЗАВИЧАЈУ

 „Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе“.

                                                                                 (Олимпијада, мајка Пупинова)

Давне 1919. а само осам месеци пошто се Војводина ослободила погубног угарског јарма, један догађај дигао је на ноге цело Панчево. Најављен је долазак великог српског сина и једног од највећих светских начника, Михајла Пупина. Намера Пупинова била је не само да посети Панчево , град свог школовања, већ и да продужи до родног Идвора.

Пупинов долазак Панчевци су с разлогом хтели да искористе и за истовремено одавање почасти америчком председнику Вилсону, Пупиновом пријатељу. Пупинов утицај на Вилсона био је велики и он га је искористио на најбољи могући начин: да помогне представницима свог народа који су се рвали на Мировној конференцији у Паризу, супротстављајући се многим туђим интересима. Банат је, рецимо, био спорна територија приликом одређивања границе између новонастале државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Румуније. Српска војска је 1918. у ослободилачком походу заузела највећи део банатске територије, имајући у виду како  историјско и етничко право, тако и и свој допринос победи над Централним силама. Адути Румуна били су једино у тајним одредбама Лондонског уговора којима се њима обећава цео Банат као награда за окретање ка савезницима и објављивање рата Немачкој.

Али, иако удрмана на другим фронтовима, немачка војска је у краткотрајном сукобу страховито поразила румунску, тако да ова није била у стању да поседне ни оне територије које би Румунија свакако добила. Снажним утицајем на Вилсона и необоривим аргументима Пупин је је пресудно допринео компромисној подели Баната на српски и румунски део.

ПЕШКЕ ОД ПРИСТАНИШТА ДО МАГИСТРАТА

Панчевци су све то знали  и зато су одлучили да истовремено одају признање обојици заслужних. И то тако што ће Пупина дочекати како доликује  и што ће одржати академију посвећену Вилсону, на којој би Пупин говорио.

У познатом Пупиновом аутобиографском делу „Од пашњака до научењака“, овај догађај се наравно помиње, али нема трага о томе јесу ли Панчевци благовремено исходовали Пупинову сагласност да говори на академији. Има, међутим, у тој аутобиографији једна примедба на начин на који уводничар говорио о Вилсону, а кога Пупин назива „један Словенац“. А то је у ствари био др Миховил Томандл, вредни и незамењиви организатор свих тадашњих друштвених и културних збивања у Панчеву. Али вратимо се самој посети.

Био је диван сунчан дан, па је цело Панчево изашло на пристаниште да дочека брод којим из Београда стиже Пупин. Вијориле су се заставе, смењивали се оркестри и кроз топли јунски ваздух одјекивале речи патриотских песама. Пупин се искрцао у пратњи свога секретара др Павловића, затим др Гргина и пуковника Хамилтона Фиша Армстронга , америчког војног аташеа у Београду. Пупина и пратњу дочекао је и поздравио ондашњи градоначелник Панчева др Богданов. Пупин је одмах изразио жељу да се искористи леп дан и да сви скупа од Пристаништа до Магистрата пропешаче! Тако је и било: гости на челул, а за њима народ, заставе, песма и клицање Пупину и Вилсону.

ОТКУД АРМСТРОНГ?

У Магистрату, на краћем серклу, како су онда често називани пријеми, Пупину је била представљена и гђица Драгиња Ћурчин, агилна председница „Кола ослобођених сестара“, иначе, главна организаторка предстојеће академије, заказане за исто поподне код „Трубача“.

На академији, после уводног излагања којим Пупин није био сасвим задовољан, уприличен је краћи уметнички програм. Прво је наступила гђа Олга Ручинска, тада настањена у Панчеву, која ће убрзо постати једна од примадона Београдске опере, а уз клавирску пратњу гђице Јулке Крањчевић. Испраћене су великим аплаузом, баш као и панчевачки Словенац Анте Турина, који је на клавиру извео потпури најлепших словеначких народних песама.

А онда је за говорницу изашао Пупин. Говорио је наравно о Вилсону, његовом идеализму, о америчком схватању слободе и о чему је важност равноправности народа.

Говорећи, Пупин је повремено застајкивао. Дуго избивање из родног краја, школовање, живот и рад у европским научним центрима и у Америци учинили су да Пупину на тренутак понестане реч матерњег језика. Морао је да их се присећа. Отворио се тек на крају говора када је дословце рекао:

„Покажите ми и један пример у историји да се једна нација борила и за туђу слободу. Јесу ли се централне силе икада бориле за друге? Зар нису ишле само за освајањима и потлачивањем? А то се не може рећи за српски народ који је, иако преполовљен, нашао снаге да допринесе и ослобађању остале јужнословенске браће!“

Пупин је сутрадан продужио пут за свој Идвор. Остаје питање откуд у Пупиновој пратњи баш амерички војни аташе у Београду? Зар не би било природније да се уз њега, цивила, нађе у знак пажње неки од секретара америчког посланства? Одговор на ово питање највероватније лежи у чињеници да је Пупин, за разлику од сањара Тесле, био не само генијални нау

чник него и успешан пословни човек. Схватио је да је после ратних страдања за његов народ и новонасталу државу најважнији привредни развој и трудио се да томе макар саветима допринесе. Наиме, Пупинов капитал био је положен у банци Армстронгових, чији је један од изданака био и поменути пуковник.

Када је, коју годину касније, буде дошло до реализације Панчевачког моста – а Пупин је на томе инсистирао – посао ће бити поверен француској фирми „Батињол“, а банка Армстронгових пратила је и ову фирму која је имала многе послове по свету.

Ето могућег одговора. Пупин је разумевао да родољубље има извориште у националним интересима и да политика и бизнис морају корачати руку под руку.

•••

Михајло Идворски Пупин (то Идворски је додао свом презимену да би му се у Америци знало порекло) рођен је 9. октобра 1854. у Идвору, а умро  је 12. марта 1935 у Њујорку.

Био је један од највећих светских научника и проналазача, члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије, добитник Пулицерове награде 1924. године, почасни конзул Србије у САД, почасни доктор чак 18 престижних универзитета…

Основно образовање стицао је најпре у свом родном месту, у српској православној основној школи, а потом у немачкој основној школи у Перлезу.

У Панчеву је 1869. започео средње образовање, прво у Грађанској школи, а потом у Реалки. Као одличном ученику, а захваљујући и залагању проте Васе Живковића, додељена му је стипендија, коју ће наставити да добија и када је због активности у “Омладини српској“, 1872. године морао да напусти Панчево и оде у Праг

Биће то само његова прва степеница на  његовом путу ка врховима светске науке и бројних проналазака, све до чувених Пупинових калемова.

Име овог великог научника у Панчеву, поред једне дуже улице, носе и Регионални центар за таленте и Удружена школа.

(Сва права задржава Старт 013)