НА ЗАДАТКУ... др Марија у нишкој болници. 3. јануара 1915. (Историјски архив)

Незаборавник

Др Марија Вучетић Прита, прва лекарка – Српкиња у Угарској

КАД МОЖЕ КРАЉ ПЕТАР, МОГУ И ЈА…

• Иако је могла и бродом да стигне до Крфа, решила је да српску голготу подели заједно са српским војницима, од почетка до краја пута

У Селеушу је недавно основано удружење жена, које је за свој назив узело име прве  лекарке – Српкиње, с ове стране Дунава, која је рођена управо у том малом јужнобанатском селу у алибунарској општини,  Изузетан гест, нема шта. Све похвале онима који су, најпре, дошли на идеју да оснују једно овакво удружење жена, а потом, и да том удружењу дају име једне изузетне жене, на коју је, у целој Србији,  до сада  подсећала само једна мала улица у панчевачком насељу „Тесла“, која носи њено име, и – ништа више.

Селеуш је 1845. године додељен Српско-банатској регименити, да би четири године касније постао седиште граничарске компаније, а којој су припадала још два села: Иланџа и Падина. Било је то време великог процвата, како индустрије и занатства тако, самим тим,  и трговине, посла у којем су се, на тај начин стеченим богатством, посебно истицале цинцарске породице. Међу њима је био и брачни пар Прита, Ђорђе и Милева, који су се у Селеуш доселили почетком шездесетих година, да би 14. априла 1866. добили своју прву кћерку – Марију. Пошто је Селеуш за великог трговца Ђорђа постао преуско тржиште, породица Прита се сели у Панчево, где ће Марија стећи основно образовање и на Вишој девојачкој школи стићи до – матуре. За Панчево, Нови Сад и Сремске Карловце, то је била непремостива препрека, али не и за Цирих, где је Марија, на тамошњем свеучилишту, 1893. године промовисана у доктора медицинских наука.

ПОКЛОН ПАНЧЕВЦИМА
Одлуком наследника др Марије Прите, познатог новинара Николе Нешковића и његове сестре Марије Нешковић Солдић, сва њена богата заоставштина поклоњена је Историјском архиву у Панчеву, а захваљујући др Ивани Спасовић, у тој установи је 2014. године организована и изложба под називом „Од панчевачке ученице и циришке студенткиње до најугледније лекарке – Марија Вучетић Прита“.

Крајем јула 1893. године, панчевачки „Весник“ пише: „Као што чујемо ових дана промовисана је на Циришком свеучилишту госпођица Марија Прита за доктора целокупне медицине. Ово је прва Српкиња из Угарске (прва српска докторка била је Драгица Драга Љочић, али с оне стране Дунава – прим. С. Б.) која је постала доктором, то је значајно, али је за нас утолико значајније што је госпођица Марија Панчевка. Честитамо јој од срца.“

Само неколико дана касније, исти лист ће објавити и следећу вест. „Госпођица др Марија Прита верила се у прошлу недељу, 31. јула о.г. са господином Николом Вучетићем, општинским лечником у Шапцу. Честитамо и желимо им сваку срећу у будућем брачном животу.“ Убрзо после веридбе, Марија и Никола ће се и венчати, и то у Успенској цркви у Панчеву.

После две и по године рада у Шапцу, Марија се са супругом сели у Београд, где се обоје посвећују приватној лекарској пракси, а онда долазе Балкански, па Први светски рат, па…

Марија, која се већ у два наврата остварила и као мајка, најпре, пошто је он био мобилисан, замењује свог супруга на месту општинског лечника, да би се онда,  почетком Великог рата, нашла у нишкој болници, у време када је епидемија тифуса већ увелико узела маха, управо у време повлачења српске војске преко Албаније. И, каква је већ била, одана и пожртвована свом послу, Марија се и сама прикључује епском подухвату српске војске на њеном путу према Крфу, иако је она тамо могла стићи и бродом. Са војском је била и на њеном повратку и пробоју Солунског фронта. – Кад може краљ Петар, могу и ја, говорила је.

Због свих заслуга тих ратних година Марија је добила низ признања, почев од Албанске споменице, преко одличја Трећег степена  Светог Саве, па до Крста милосрђа и Ратне споменице и Ордена Црвеног крста.

После рата, сем рада у приватној клиници у Улици краља Милана 34, све до 1949. године, Марија се бавила и разним друштвеним пословима. Била је активна  у Материнском удружењу,  Српском архиву за целокупно лекарство, Дому ученика…

Као  председница Друштва београдских жена лекара организовала је изградњу Меморијал болнице Лејди Каудри на Дедињу, а била је и оснивач Женске странке. Уз све то, стизала је да пише и бројне стручне и научне радове од изузетног значаја.

Умрла је 1954. године,  а вест о њеној смрти објавиле су све дневне новине у Србији.

С. Батало

Пројекат „Алибунар јуче и данас – оно што остаје“ суфинансира Општина Алибунар.

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове јединице локалне самоуправе која је доделила средства.