СВЕСТРАНА... Јасмина Петровић, још два дана у овом кабинету

Разговор с поводом

Јасмина Петровић, до 8. новембра, председница Основног суда  Панчево, а од 9. новембра у пензији

НЕДОСТАЈАЋЕ МИ ДОБРИ И ПЛЕМЕНИТИ ЉУДИ

• Ако право искрено не волите, ако не умете да слушате саговорника и ако овај посао желите само ради стицања бољег статуса у друштву, не упуштајте се у ту авантуру – савет је Јасмине Петровић онима који размишљају да се  баве судијским послом

Ево нас у Основном суду у Панчеву, у кабинету председнице суда, судије Јасмине Петровић, која за неки дан, 8. новембра, слави 65. рођендан, и са тим даном, после тачно пуних пет година проведених на челној позицији Основног суда, одлази у заслужену пензију.

Пре него почнемо интересантну причу, не само ону судијску, посебна захвалност  Драгани Злоколици, портпаролу Основног суда, која нас је дочекала са изузетном љубазношћу, са стилом који превазилази уобичајену конвенционалност, потово кад је једна оваква институција у питању,  онаква каквом је углавном доживљава свако ко размишља на нама сличан начин.

Судија Јасмина Петровић, наша необично елоквентна саговорница, листајући папире које су оставили неизбрисиве трагове, па и знакове поред пута, прочитала нам је један од тих знакова, који посве заслужује да буде увертира у наш разговор, о животу, не о судству, јер живот је једини суд на чије је одлуке свака жалба бесмислена.

„Живот је леп кад се живети зна, зато узми шта ти да, јер срећа је кратка, а живиш због ње, не тражи сувише и добићеш све“, то је та порука о којој ваља, не само размишљати, већ бити с њом.

Наша саговорница, воли да слика, а и лепо  пева, па тако, годинама са „Тамбурицама 5“ слави рођендане и Нове године, у Скадарлији, уз звуке старих градских песама и  наполитанске „Враћам се у Соренто“. У младости је доста читала, а и писала поезију, као и њен деда, Стеван Зебић. Да, нисте сигурно знали, а мало ко и зна, да Стеван Зебић, сем „Прича о Лали“,  написао је и објавио, између осталог, и чувену песму „Имам једну жељу“, 1912. године.

Уз захвалност на поклоњеној књизи свог деде, узвратили смо пригодним поклоном, оним што нам је у том тренутку био у глави. Пошто јој је Јесењин један од најдражих песника, питали смо је коју би његову песму волела да чује. „Керушу“, рекла је. Са задовољством смо јој испунили ту жељу.

Пре него што је 6. новембра 2015. године  постала председница Основног суда,  судија Јасмина Петровић је прошла бројне степенице судијског позива, од приправника, па касније стручног сарадника у Окружном суду (сада Вишем суду) у Панчеву, па је била и судије за прекршаје – 4 године, а од 1988. године је изабрана за судију (тада) Општинског суда, судећи у почетку и привредне и грађанске спорове, а касније  све врсте грађанских спорова, онда постаје  и  шеф приправника и ментор Правосудне академије, да би сви они којима је она била ментор, убрзо били именовани за судије у Београду или Панчеву, а један од њих је отишао у јавне бележнике.

„Леп осећај, нема шта“, каже наша саговорница, чију гестикулацију на лицу, нажалост, нисмо могли да видимо. Носила је маску, баш као и ми.

-У послу, којим, ето, ових дана престајем да се бавим, ничега се нисам плашила, јер право волим, и ништа ми није било напорно, јер оно што желите, а савладате добро, добро ћете и радити, без трошења непотребне енергије, коју ћете сачувати за друге животне изазове који вас очекује – напомиње  судија Јасмина Петровић, истичући да је у судијском послу најважније: љубав према том послу, логика, знање, опште образовање, вештина комуникације, храброст и креативност.

Оцењујући рад Суда на чијем је челу провела тачно пет година, изузетно успешним,  судија Јасмина Петровић каже да је ту оцену дао и Врховни касациони суд, додељујући му три године узастопно три значајна признања.

-Прво признање је за решавање великог броја предмета и извршној материји, друго, за иновације које се односе на софтверске апликације, које обезбеђују бржи и ефикаснији рад   и треће, за побољшање ажурности и квалитета правосудног система – истиче наша саговорница, додајући да се посебно трудила да грађанима обезбеди што бољи приступ информацијама, да је одржавала  редовне састанке са панчевачким адвокатима, јавним бележницима и јавним извршитељима, а све са циљем што успешнијег рада и потребе усаглашавања њиховог заједничког рада, истичући да су ти састанци били „изузетно успешни“.

Онима који намеравају да се баве судијским послом,  судија Јасмина Петровић поручује да се не упуштају у ту авантуру „ако право искрено не волите, ако не умете да слушате саговорника и ако овај посао желите само ради стицања бољег статуса у друштву“.

А када смо је питали шта ће њој највише недостајати када почне да броји пензионерске дане, пожелевши јој те дане што срећнијим и да их што дуже броји, ево шта нам је одговорила:

„Недостајаће ми добри и племенити људи.“

Наћи ће их, Јасмина, не сумњамо, и у новом окружењу.

С. Батало