Знакови поред пута

Пре 360 година  почело је оснивање српског села Долова

БЕЖИ ОД ТУРАКА, БЕЖИ ОД…. И – ОСТАНИ СВОЈ!

• Долово, као српско село,  први пут се помиње пре 360 година у записима калуђера Пећке патријаршије

• Ово село се на месту на којем је данас налази од уништења старог насеља од стране војске Еугена Савојског

• Долово је данас познато по „Винаријади“, „Штрудлијади“, и наравно, “Доловкама”, али и по…

Ове године панчевачко село Долово обележава 360 година од свог оснивања. Тачније, пре 360 година, Долово се као српско село први пут помиње у неком писаном документу, а то је Пећки катастих, што је попис односно рукописна књига калуђера Пећке патријаршије. Ту се 1660. године помиње насеље под именом Долови, а које су населили Срби који су из Србије у страху од Турака мигрирали преко Дунава, северно, у Панонску низију. Међу неколико таквих сеоба Срба, а којима су Срби населили и ово банатско село, можда највећа и најпознатија је она под патријархом Арсенијем Чарнојевићем.

То, ипак, не значи да пре тога на овом месту нису постојала насеља, а то најбоље доказују најновија археолошка истраживања спроведена на локалитетима недалеко од данашњег Долова. На археолошком локалитету „Циглана“ недавно су завршена истраживања која су водили археолози Народног музеја у Панчеву, Војислав Ђорђевић и Јелена Ђорђевић, а која су показала да се на овом простору који се, по насељу из 3. века, данас назива Банатски Барбарикум, а где су кроз антику и средњи век постојала насеља Дечана, Сармата и раних Словена, који су живели као слободни народи од тадашњег Римског царства. На свега 40 километара је била граница са Царством, а ту је био и Дунав, као и Виминацијум, највећи римски град и центар римске провинције Горње Мезије, што је локалном становништву омогућило развитак трговине са Римљанима, а тиме и развој сточарства и ратарства. Касније ове просторе насељавају Сармати, који долазе са истока, а у средњем веку на ове просторе долазе Словени, чиме се баве најновија археолошка истраживања у Долову, а о чему сведоче трагови насеља са земуницама и остацима камених пећи, као и трагови великог насеља које је потрајало до средине 13. века.

По записима Драгољуба К. Јовановића, који је крајем 19. века истраживао историју села Вражогрнци, постоји и верзија по којој су Срби из села Толовац, које је смештено недалеко од Вражогрнаца, а после једног напада Татара, пребегли северно у Аустријску монархију, преко Дунава где су населили село Долово у близини Панчева. Долово се следећи пут помиње после ослобођења Баната од Турака, 1725. године, када је Еуген Савојски са својим јединицама померио границу Аустријске монархије јужно, према Дунаву и Србији. Тада је већина насеља овог краја била опљачкана и спаљена, што је судбина која није заобишла ни Долово. После тога, Долово се поново насељава, али овога пута ближе Банатском Новом Селу, где се и данас налази, а даље од тадашњих главних путева како би на тај начин избегли походе освајачких војски. Долово су тада, поред Срба који су избегли из Србије под притиском Турака и Татара, населили и Румуни који су дошли са истока.

Са формирањем Банатске војне границе, и Долово, као и већина тадашњих насеља у овом делу Баната, постаје део те границе, а Доловци способни за војну службу постају граничари. Заузврат су имали загарантовани слободу, као и смањене дажбине према Монархији, а залугама су могли добити и поседе у селу и околини, коју су добијали доживотно и коју су остављали својим наследницима. У овом периоду долази до снивања школа у Долову, као и других културних установа. На Мајској скупштини 1848. године на којој је проглашена Српска Војводина,  Долово постаје део ове аутономне покрајине. Када је 24 године касније распуштена Војна граница, и у Долову долази до формирања Угарске власти и цивилних закона, а Долово и током Првог светског рата остаје део Монархије, иако се највећи део становништа борио на страни српске војске са чијом победом је успостављена нова држава, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Тада Доловци доживљавају процват, постају део српске државе и добијају дуго жељену слободу. Она је била угрожена током Другог светског рата, када је цела Југославија била окупирана и када је окупациона немачка војска била немилосрдна према сваком родољубивом акту Доловаца, посебно оних млађих међу којима су се шириле комунистичке идеје, а који су били темељ борбе против окупатора. Ослобођењем Долова, 4. октобра 1944. године, слобода се поново вратила у ово банатско село, данас најпознатије по свом вину и „Винаријади“, али ту је и „Штрудлијада“, а с њом и неизбежне „Доловке“.

Данас је Долово типично банатско село, у чијем центру се налазе све важније установе и институције, попут Основне школе “Аксентије Максимовић” и Дома културе. Куће украшене украсним фасадама су ушорене као код свих равничарских села, а Долово и данас већински насељавају Срби и Румуни. Међу дрворедима се могу и данас приметити валовити долови, по којима је оно и добило своје име. Поред два храма Српске православне цркве, који су познатији као “Велика доња” црква, изграђена 1811. године и “Мала горња” изграђена 1888. године, у Долову постоји и Румунска православна црква,  изграђена 1893. године. Сва ова три православна храма посвећена су Преносу моштију Светог Николаја или летњем Светом Николи, којег слави већина Доловаца румунског порекла.

Најпознатији Доловац свакако је познати српски композитор Аксентије Максимовић, а његова родна кућа у овом селу данас је значајан споменик културе. У Долову се налази још један споменик културе, Банатска окућница, која представља типичну сеоску окућницу јужног Баната. На самом крају села одваја се пут према Делиблатској пешчари.

И. Владан

(Фото: архива Дома културе Долово)

Реализацију пројекта „Град Панчево – знакови поред пута“ суфинансира(о) Град Панчево