(Фото: Википедиа)

Жене које су мењале свет

Иако слепа и глува постала је једна од најобразованијих жена света

ПРИЧА О ХЕЛЕН И ЕН – ВИШЕ ОД ПРИЧЕ!

Најлепши храм човечанства је срце једне жене“ (Коцебу)

Родила се 27. јуна 1880. у месту Таскумбији у Алабами. Проговорила је већ после шест месеци, а проходала на свој први рођендан. А онда, шест месеци пре другог рођендана, погођена je болешћу која јој је одузела вид и слух. Како није видела ни чула, било је логично да даље неће моћи ни говорити. Када је имала седам година било је јасно да јој је потребан изузетан учитељ, који ће јој помоћи да изађе из света таме. Избор је пао на Ен Менсфилд Саливан, која је и сама била скоро потпуно слепа. Ен је била љубазна, саосећајна, проницљива и веома стрпљива, и својом пожртвованошћу успела је оно што није успело Хелениним лекарима.

Хелен Келер је у почетку била веома одбојна, неприступачна, па и злобна. Са Ен је живела у вртној кућици родитељског дома. Уз скоро непремостиве тешкоће, с неописивим стрпљењем, Ен је девојчицу најпре научила поједним словима додиром њених дланова својим прстима. Затим ју је научила да говори и разуме гласни говор, међусобним додиром усница и грла. Пролазиле су недеље, месеци, године. Хелен је све више показивала своју интелектуалну надареност и жељу за стицањем знања. Трудила се да својим осетљивим прстима ухвати титраје грла, језика и усна своје наставнице. Стављајући средњи прст на Енин нос, кажипрст на усне и палац на гркљан, могла је да „чује“ шта јој наставница говори. Али, то је био спор и тежак посао и Хелен би често плачућжи заспала. Умела је да пада у очајање, али је ипак била упорна.

До преокрета је дошло потпуно неочекивано. Ен је причала Хелен о води, а да би јој показала одвела ју је до пумпе и излила јој бокал воде у руку, сричући реч в-о-д-а. Хелен је касније описала тај догађај: „На неки начин ми је откривена тајна језика. Сазнала сам да вода значи оно нешто дивно свеже што ми тече по руци. Тако оживотворена реч ми је пробудила душу, пружила јој светло, наду и радост. Ослободила је!“

Пошто ју јенаучила да чита Брајевим писмом за слепе и да „слуша“ преко грла и усница њене учитељице, Ен је закључила да је малој Хелен, кјоја је све више напредовала, потрбна помоћ још неког специјалисте. Тако је Хелен уписала у школу за глуве у Бостону. После првог часа Хелен је рекла: „Сада више нисам нема.“ То су биле њене прве изговорене речи.

Како је Хелен одрастала могла је разговарати са другим људима, Говор јој је био спор, а глас грлен, тако да је више волела да своје мисли износи брзим покретима прстију. Када је имала четрнаест година, дотадашња обука замењена је систематском школском наставом, а са осамнаест година примљена је у редовну гимназију. Ен је ни тада није напустила. Била јој је велика помоћ у њеном даљем образовању. Редовно је своју штићеницу пратила у школу, седела је поред ње за време наставе и писала јој предавања на длан. Тако је Хелен могла одлично да савлада градиво и да са деветнаест година упише студије књижевности и историје.

Године 1904. Хелен Келер је завршила своје студије на академском ступњу – било је то највеће признање за њену упорну борбу и победу. Након тога радила је као инспектор америчког завода за образовање глувоноемх и слепих.

Објавила је четрнаест књига, преведених на многе стране језике: Историја мог живота (1902), Оптимизам (1903), Свет и живот (1908) и друге. Путовала је по целој Америци, држала предавања о свом животу, помажући свакоме ко је био у сличној невољи. Звучи невероватно, али Хелен је постала и врсна јахачица, пливачица, једриличарка и бициклисткиња.

Умрла је 1968. у осамдесет седмој години живота. Цео живот је посветила помагању глувонемих слепаца, за које је говорила да су то најусамљенији људи међу свима на свету, да су они ти који буље у мрак, у којем једино мрак буљи у њих!

(Према: Жене које су мењале свет, Љ. Милосављевић и Валерија С.Клем)