Песници – трагичари
На данашњи дан умро је Бранко Миљковић
ДА, УБИ ГА ПРЕЈАКА РЕЧ!
• Још увек важећа верзија смрти каже да је извршио самоубиство, међутим, доста тога указује да је велики песник био жртва хрватских националиста
Рођен је у Нишу. Године 1953. преселио се у Београд, где почиње да пише песме и да се бори за њихово објављивање. Његове песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и филозофа Хераклита. Поред поезије, писао је есеје и критике, бавио се превођењем руских и француских песника. Добио је Октобарску награду Београда 1960. за збирку “Ватра и ништа“. Крајем те године преселио се у Загреб, да би, по званичној верзији, годину дана после извршио самоубиство.
На ноћ између 12. и 13. фебруара 1961, нађен је обешен о једно дрво у парку у центру Загреба. Имао је само 27 година. Иако званични подаци кажу да јеизвршио самоубиство, постојало је много доказа да баш и није било тако. Али пођимо редом.
Услед геополитичких прилика у послератној Европи, име Бранка Миљковића није било познато ширем аудиторијуму западне Европе. Рођен је у Нишу 1934. године, у граду који је током рата био сведок бројних масовних погубљења, што није могло да се не одрази на психу младог Миљковића, али и на његову поезију после рата. Његов таленат и лакоћа с којом се користио нису прошли незапажено. Године 1953, с родитељима, и стотинак песама, сели се у Београд, у којем проводи наредних осам година, покушавајући да се истакне у песничким круговима. Уписује се на Филозофски факултет и спријатељује са Васком Попом и Иваном Лалићем.
Млади Миљковић одбија да се учлани у Комунистичку партију, што је за последицу имало необјављивање његових песама. И поред тога, његов успех код младих био је очигледан и његових пет песама бива објављено у часопису “Дело“, чији је главни уредник био Оскар Давичо, који ће потом оженити његову љубав, што неће проћи без последица по његову психу и стваралаштво. Убрзо следи “Узалуд је будим“, једна од његових најпознатијих песама, за коју је сам говорио да је тријумф песника и живота.
Често је виђан по кафанам Београда, у којима је живео свој боемски живот. Услед сталног конзумирања алкохола умео је показати своју другу нарав. Улази је често у туче, у којима је још чешће извлачио дебљи крај. Такво га је понашање доводило у неприлике са режимом, али на срећу, имао је много пријатеља, писаца, који су у то време били блиски властима и који су му помагали да из њих изађе. Као резултат оваквог понашања излази колекција песама под називом “Смрћу против смрти“. Године 1958. прима посебно признање од француског филозофа Жан Пол Сартра, с којим се и спријатељује.
У јесен 1960. Бранко се нашао у окружењу чланова партије у не баш пријатељској атмосфери. Чак и његове најближе колеге се окрећу против њега. То га тешко погађа и заувек напушта Београд, а потом, испоставиће се, и живот. Одлази у Загреб, и у кафане.
У писму часопису “Дуга“ одриче се свих награда које до тада добио. У последњој ноћи живота, виђен је како пије у друштву неколико девојака. Према исказу сведока, био је весео, причао је како је раскрстио са уображеним уредницима, политичким улизицама и партијом, у коју се у међувремну учланио, више из практчних разлога него из уверења. Након поноћи напустио је весело друштво, рекавши да иде да се с неким сретне. Ујутру је био мртав. Неки кажу да се сам убио, јер није више могао да поднесе притисак и ругање, неки кажу да није могао да прежали сукоб са партијом збох које се одрекао некох својих песама, што себи није могао никада да опрости. Неки, опет, кажу да се убио због неузвраћене љубави. Постоје сведоци који су рекли да је био веома пијан, те да је из те отишао у другу кафану где је певао српске песме, а када су га окружили хрватски националисти почео је да их псује…
У својој колекцији песама “Извор наде“ написао је епитаф – Уби ме прејака реч!
Скоро да звучи пророчки.
УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ
Будим је због сунца које
објашњава себе биљкама,
због неба разепетог
између прстију,
због речи које парају грло,
волим је ушима…
Будим је због ове наше
планете која ће можда бити
мина на раскрвављеном небу,
због осмеха у камену, због
другова који су заспали
између две битке, када небо
више није било велики кавез
за птице него аеродром…
Треба обећати изгубљеном
имену нечије лице у песку.
Ако није тако, одсеците ми руке
и претворите ме у камен!
