Сусрети

Миливоје Баћовић, књижевник и преводилац са руског језика

БЕЗ СВЕТЛОСТИ НЕМА НОЋИ

• Како је панчевачки професор руског језика постао један од најуважаванијих књижевних преводилаца са руског језика у Србији

„ДВОЈКА“. Друга по реду пицерија у Панчеву, настала још у време социјалистичког самоуправљања, неку годину касније кад је Тито посетио Панчево, први и последњи пут. Свраћали смо у њу, са задовољством, и тада, као што свраћамо и сада. Носи она у себи неке специфичне успомене на нека специфична времена, па и на неке специфичне сусрете… Баш тако: три тачке. Задржала је „Двојка“ тај неки свој специфични шмек, и што се тиче амбијента, и што се тиче понуде, и што се тиче услуге.

    У тој и таквој „Двојци“, ево, сусрели смо се човеком који нам је у прошлом веку, у доба социјализма, био колега и пријатељ, а сада, у доба неолибералног капитализма, само пријатељ. А, да, биће за који месец поново колега, али не што се тиче посла и примања  у истој фирми, него што се тиче само примања преко исте фирме, која се ПИО зове.

    Миливоје Баћовић. Црногорац, јашта, Никшићанин на сталном боравку у Панчеву. Он је тај с којим пијемо кафу у „Двојци“, присећајући се, не без носталгије, неких људи (људи нису само мушкарци) и неких времена иза нас, оних у којима смо живели на неки други начин, причајући неке друге приче или ћутећи на неке друге теме.

    У то, социјалистичко време, а ми ћемо додати, из личних разлога, и кад су још увек били актуелни  Маркс, Енгелс и Лењин, Миливоје је био професор руског језика у неколико панчевачких школа. Знамо поуздано, био је омиљени професор. Јесте да му је понекад недостајало осмеха, али му никада није недостајало оданости послу којим се бавио и привржености оним вредностима, које то само Црногорци знају да искажу на начин који оставља посебан траг.

    Данас Миливоје Баћовић више није професор, али једном професор увек професор, тако да сада професорски ради неке друге ствари, за руски језик, везане, наравно. Сем што је формално пензионер, он је суштински члан Удружења књижевника Србије и још „суштинскије“ члан Удружења књижевних преводилаца Србије.

    Члан првог удружења постао је захваљујући „Актима за сива вакта“ и „Фиксној идеји“, романима који су пут до бројних читалаца нашли својом специфичном тематиком и изражајношћу, али и захваљујући својим бројним есејима, приказима …

    За члана овог другог удружења Баћовића је препоручило осам књига превода руске поезије (како оне које се чита, тако и оне која се пева), почев од „Разговора са џелатом“ (Владимир Висоцки), па до прошлогодишњих „Лова на вукове“ (опет,Висоцки,  четврто допуњено издање) и двотомног романа (1500 страна) Николаја Лугинова  „Тако вели Џингис Кан“. Пред улазом у штампарију је „Банка отоман“, роман јерменског писца Топчијана, који експлицитно говори у геноциду Турака над Јерменима.

ПРИЗНАЊА

Од бројних признања за свој преводилачки рад, истичемо  награду за превод бардовске поезије, затим признање за прву књигу превода Владимира Висоцког, као и награду Руске гимназије на Новом Београду, за превод руске поезије, наравно.

    У међувремену појавиле су се и две антологије, прва, „Кад прште брезе – руковети руске поезије“, и друга, „Руски стихопев – без светлости нема ноћи“, које су, као и све друге,  брзо нашле пут до широке читалачке публике, навикле на превод који, како каже проф. др Миодраг Сибиновић, „веома скрупулозно води рачуна о ритмичким, еуфонијским и мелодијским карактеристикама изворника“, додајући да „поруке Пушкинове, Љермонтовљеве, Тјутчевљеве и Фетове поезије спадају у врхунске домете савременог српског преводилаштва“.

    Ни то није све. Баћовић је члан још једног удружења. То удружење има, сем њега, још само једног члана. Једног, али вредног. То је Елена Станисављевић. Тај агилни „двојац“ обишао је готово све градове Србије, бројне општине, месне заједнице и удружења, презентујући руску поезију, кроз Баћовићев превод и, уз сопствену пратњу на гитари, Еленино певање.

    То је та разлика, која постоји само код Руса, разлика између поезије за читање и поезије за певање, коју Елена  и те како препознаје. Уз њено познавање мелодије песниковог изражаја и посебног дара за певање и уз неодољиви осмех и руски шарм, и Баћовићев ритмички савршен превод, том јединствено удружењу није никакав проблем да где год гостују, сала буде испуњена до последњег места, уз растанак на којем никад не недостаје оно „хвала вам за дивно вече, видимо се поново, што пре“.

   Шта природније него да ова прича из „Двојке“ буде завршена управо тим речима.

СиБ