Анита Кирка, тренер јуниорске екипе Добровољног ватрогасног друштва „Глогоњ“
НАЈБОЉЕ ЈЕ БИТИ У ДРУШТВУ НАЈБОЉИХ!
• “ Тренерским послом се бавим јер волим да преносим своје знање, да оно не остане заробљено у мени, и да онда корак по корак идем ка врху и да кроз тимски рад и стигнем до њега.“
Да ли постоје мушки и женски послови, мушка и женска занимања, или је то само измишљена подела од стране доконих, оних којима једнакост полова није јача страна, није претерано ни важно, јер једноставно – такве поделе и нема! Нема, јер посао је посао, а занимање –занимање, исто као што је и хоби – хоби, упражњавали га мушкарци или жене, свеједно. Питање је само, ко и како стиже до врха, у друштво најбољих, а ко остаје на почетку, али то је већ ствар склоности, ентузијазма, жеље, умећа…
Управо тако!
Наша саговорница је Анита Кирка, чланица сениорске екипе Добровољног ватрогасног друштва „Глогоњ“ у Глогоњу, која још нема 21 годину, а већ тренира јуниорке тог друштва, које су само неку годину млађе од ње!
Анита је после основне школе завршила средњу медицинску, а тренутно је студенткиња на Високој здравственој школи у Земуну.
-Определила сам се за медицину јер волим да се бавим послом који у себи садржи хуманитарну црту, ону која се тиче помоћи људима кад им је помоћ потребна, што је нешто што мене чини задовољном и испуњеном – каже наша саговорница, уз говор тела који све говори.
Али пре него што је пошла путем медицинске струке, чак и неки месец пре почетка школовања, уопште, Анита је постала чланица ДВД „Глогоњ“, његовог подмлатка, девојчица узраста од 6 до 10 година.
-Још од малих ногу била сам фасцинирана активностима чланова нашег сеоског Добровољног ватрогасног друштва, гледајући их или на улици или на терену, и ето ме, сада сам и ја чланица тог друштва, сада већ сениорка, а уз то и тренер јуниорске екипе, заједно са својом колегиницом Николином Додић – прича Анита, подсећајући нас, с поносом, да је, као јуниорка, освојила сребрну медаљу на Ватрогасној олимпијади, одржаној 2019. године у Швајцарској.
Да подсетимо и ми. Добровољно ватрогасно друштво у Глогоњу основано је, веровали или не, још 1889. године и данас има и мушких и женских чланова и чланица, од подмладка, почев од 6. година, до јуниора и јуниорки, од 10 до 16 година, и сениора и сениорки, оних преко 16 година.
-Ја сам чланица женске сениорске екипе, а тренерским послом се бавим јер волим да преносим своје знање, да оно не остане заробљено у мени, и да онда корак по корак идем ка врху и да кроз тимски рад и стигнем до њега – каже наша саговорница, напомињући да се до тог циља иде кроз редовна вежбања на што бржем преласку полигона и препрека у штафетним тркама.
Анита каже да је све оно што ради – само хоби, али да је спремна и за оне, не дај боже, озбиљније активности, јер „велики је осећај задовољства када некоме помогнете у невољи, да не говорим тек спасити некоме живот.“
На питање да ли постоје женски или мушки послови, Анита одговара одречно и каже да је „ у непредвиђеној или ванредној ситуацији најважније сачувати присебност и онда поступити у складу са потребама ситуације у којој се налазите.“
Осим тренирања и вежбања, Анита истиче и да је „подједнако је значајно и дружење, дружење које није онакво какво је по кафићима и уз мобилне телефоне, него дружење кроз разговоре, уз осмехе подршке, једно креативно свакодневно сусретање младих, што је изузетно значајно за њихово правилно одрастање и социјализцију.“
-Младима, мојим вршњацима и вршњакињама, поручујем више физичких активности и више активности које доприносе укључивању у друштвени живот на најкреативнији начин. Треба изаћи изван оквира које свакодневно намећу они сиви хоризонти технолошке револуције, превазићи поделе на мушке и женске послове, бити свој у друштву са другима, бити увек на путу који води до циља, увек свој и никад не заборавити на оне око себе – каже Анита Кирка, тренер у ДВД „Глогоњ“.
Немамо шта да додамо, заиста! Осим, можда, то да је јуниорска екипа ДВД „Глогоњ“ пре месец дана освојила бронзу на Ватрогасној олимпијади у Италији, а пошто је пре тога освојила прво место на државном првенству у Новом Саду.
Нисмо то случајно оставили за крај!
С. Батало
