Више од приче
Баба Анујка, банатска вештица, по којој се о Владимировцу надалеко зна
А КАД ЈЕ УМРО УДОВАЦ ИЗ ИЛАНЏЕ…
• За пола века отровала више десетина људи, чиме је себи обезбедила епитет највећег серијског убице са ових простора
Владимировац је, веровали или не, у свету познат по једној врачари која је својим „лечењем“ и „помоћи“ становницима овог, али и околних места, успела да убије више десетина људи. Баба Анујка, у народу познатија као “банатска вештица”, данас се сматра за првог серијског убицу са ових просторима, а о њој и њеном животу је професор Шимон Ђармати, који се бави темом врачарама и надрилекарима у Србији написао и књигу “Баба Анујка – врачара из Владимировца”.
Баба Анујка је рођена 1838. године у Моришу у Румунији као Ана Драксин, а као дете се са својим, иначе, имућном породицом доселила у Владимировац. Њени родитељи су имали жељу да се Ана образује, али је њу живот повео на другу страну. Како је сама на свом суђењу рекла, због болести која јој је обележила детињство одувек је знала да је предодређена да буде врачара: – Водили су ме по манастирима и лечили. Али после, када сам се удала ту болест више нисам имала. У дванаестој години сам била тешко болесна, нисам могла ни да седим ни да идем већ сам само лежала као проштац. Људи и жене су долазили да ме гледају као чудо и сви су говорили да ћу сигурно бити врачара, па сам тако и постала врачара.
Сматра се да је Анујка врачањем почела да се бави 70-тих година 19. века и да је својим напицима током пола века колико се бавила врачањем убила више десетина људи, највише између два светска рата чиме је заслужила епитет једног од најсуровијих тровача на свету. После удаје, Ана, удата Ди Пиштоња, поред надалеко познате кафане коју је водила, у Владимировцу и овом делу Баната врло брзо је изградила имиџ веома моћне врачаре која је, како се тада веровало могла решити сваки проблем, било да је у питању здравље, љубавни или било какав други проблем који људи нису могли сами решити. Веома често су јој се обраћали и они који су, добро знајући како се њено лечење завршава, једноставно желели да се реше некога. Та њена репутација моћне врачаре јој је донекле била и најбољи штит за оно што је радила пошто се већина њених суграђана, у страху да би им могла наудити, правила да не знају чиме се Анујка бави. А она је овај свој посао схватала веома озбиљно тако да је чак имала читаву мрежу својих помагача који су јој по целом Банату проналазили потенцијалне муштерије, лаковерне људе који су мислили да им она тим својим напицима може помоћи.
Од својих муштерија је захтевала да јој донесу по једну црну и једну белу кокошку, пепео, тамјан и друге ситнице, а онда је у замраченој соби спремала напитке, говорећи неке само њој разумљиве мантре којима је, како је касније сама признала, комуницирала са нечистим силама. Крај овог магичног процеса Анујка је означавала три пута позвонивши малим звоном и тада је муштерији предавала свој „моћни“ напитак. За већину тих својих напитака она је обично користила арсен и живу из топломера, а понекад и татулу и мишомор. Тако спремљен напитак су њене лаковерне муштерије морале или саме да узимају или да их дају некоме у својој околини, обично особи која им представља проблем. Припреми сваке дозе њене чаробне водице обавезно је претходило и питање колико је тешка особа за коју се напитак прави што говори да је имала изузетно знање о отровима које је користила. Све састојке је куповала у апотеци док је татулу, у народу познату као буника, коју је такође често користила за своје напитке сама брала. Чак и то да је тачно знала када ће њен напитак почети да делује и какве резултате ће дати, говори да је у питању била врло интелигентна особа поткована свим неопходним знањем добијеном највероватније дугогодишњом праксом справљања отровних водица. Управо је то оно што је, уз страх који је у то време ишао уз њено име, и омогућило да деценијама трује људе, а да не буде ухваћена.
Ипак, 1927. године, због сумњи око смрти богатог удовца Гаје Прокина из Иланџе. Након спроведене истраге, ухапшена је Анујкина најбоља помоћница Љубинка Миланков, која је признала да је богатог удовца отровала у име његовог сестрића који је, као један од његових наследника, желео да што пре добије то наследство. Гаја се пред смрт жалио на главобоље и друге здравствене проблеме па је његова брза смрт изазвала сумње а истрага је показала да је он, као и много других људи отрован и то чаробном водицом. Љубинкино признање, уз сведочење још једне Анујкине помоћнице је истражитеље на крају довело до познате банатске врачаре. Анујка је 1929. године у панчевачком Окружном суду, уз сведочење родбине њених бројних жртава осуђена на 15 година затвора, после чега је послата на издржавање казне у затвор у Пожаревцу. Државни тужилац је на Анујкином сућењу рекао да је баба Анујка деценијама мучила овај део Баната: – Та стара злочинка продавала је ништа друго него отров лаковерном свету који је убеђивала да је то обична бајана водица. Од те њене бајане водице ко зна колико је људи нашло смрт. Ко зна колико је неразрешених мистерија суд разрешио. Изрицањем праведне пресуде суд ће задовољити једну вишу социјалну правду за којом вапи свет.
Остало је забележено и да је, одговарајући на оптужбе сведока, баба Анујка, тада већ у деветој деценији живота, на суђењу рекла: – Обесите ме одмах ако је то тако.
Када је Краљевина Југославија окупирана 1941. годне, немачка окупациона власт је злогласну баба Анујку пустила из женског одељења пожаревачког затвора и она се тада вратила у Владимировац. Ту је ускоро и умрла, како се сматра у 104. години живота, доживевши дубоку старост за разлику од већине њених жртви. Иза ње су остале њене бројне помоћнице и ученице које су и после њеног затварања наставиле са праксом таквог помагања људима у Банату који је Анујка започела али су и оне, крајем рата, приведене правди када је већину њих новоуспостављена власт осудила на смрт стрељањем.
