Траговима поред пута
Зашто је вршачка привреда између два рата стагнирала
А КАД ЈЕ ТЕМИШВАР ПРИПАО РУМУНИЈИ…
• После Версајког мировног уговора десет села са 2000 јутара винограда остало је с оне стране границе
Након завршетка Првог светског рата и распада Аустроугарске империје, у Новом Саду је крајем новембра 1918. године одржана Велика народна скупштина, на којој је донета одлука о отцепљењу Баната, Бачке и Барање од Мађарске и истовремено уједињењу са Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца. То уједињење проглашено је 1. децембра 1918. године.
Вршац се тако нашао у саставу нове државне заједнице. Привремену власт у Банату, бачкој и Барањи преузела је Народна управа за Банат, Бачку и Барању, са седиштем у Новом Саду, док је у самом Вршцу формиран Извршни одбор, са 73 члана, из различитих политичких групација. Највише представника, по 25, имале су Социјал-демократска партија и Румунски народни савет. Грађанска партија је има 12, а Радикална странка 11 представника у Извршном одбору. Први председник Извршног одбора био је др Славко Милетић, док су потпредседници били Божидар Поповић, Рајнолд Хеген, Јохан Сајц, Стеван Адлер и др Петру Цепениаг.
Како границе нове државе нису биле одмах утврђене, очекивало се да ће цео Банат бити у саставу Краљевине СХС, али је Версајским мировним уговором североисточни део Баната, са Темишваром, припао Румунији, тако да је Вршац постао гранични град.
У новонасталим околностима економски положај Вршца се доста изменио. Понајвише због прекида веза са Темишваром и околином, која је било значајно привредно залеђе Вршца. Понајвише је то осетило виноградарство, пошто је у десет села бившег вршачког среза, која су постала део Румуније, било преко 2000 јутара винаграда. Традиционална тржишта вршачких вина, Аустрија и Чешка, због распада империје, али и због њихових унутрашњих проблема, за Вршац су била изгубљена, а у Краљевини СХС, потом Краљевини Југославији, за вршачка вина није било превише „разумевања“, јер је Србија и до тада имала своја квалитетна виногорја. Стање се посебно погоршало настанком велике економске кризе која је почела 1929. године и трајала све до 1937. године.
За Вршац је тржиште Београда било тешко доступно и због тога што су мост и пруга преко Дунава пуштени у саобраћај тек 1935. године, чак 17 година након уједињења.
Све до тада се вршачка роба транспортовала до Панчева, онда ту укрцавана на брод или на скелу, што је знатно поскупљивало ионако скупе трошкове транспорта. И тако, док су други градови у Банату, нарочито Панчево, после уједињења доживљавали процват, Вршац је више него стагнирао.
(Старт 013)
Пројекат „Вршац некад и сад – оно што остаје“ суфинасира Град Вршац.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
