На кафи са…
Божом Достићем, председником Организације синдиката Рафинерије Панчево
И ТО ЈЕ МОГУЋЕ: ВИШЕ ЧЛАНОВА НЕГО РАДНИКА!
• Упркос свеопштој клими ерозије синдикалног утицаја, синдикалци Рафинерије се „не дају“ – имају више чланова него што у фабрици има запослених!
Е, ово сигурно нисте знали да је могуће!? Да једна синдикална организација има више чланова него што има радника у фирми у којој делује и чији назив носи у свом имену! Баш тако. Синдикална организација Рафинерије нафте Панчево, не само што једина, него има више чланова него што сама Рафинерија нафте има радника!
Док Рафинерија има око 828 запослених, Синдикат РНП има 1.250 чланова! На прсте, хајде, нека буде, две руке, могу се избројати они који раде у РНП, а нису и синдикално организовани. То се зове радничка свест, рекао би некад Маркс, а богами и многи после њега. Све док неко није узвикнуо: транзиција, ма ко то био! Али, транзиција је транзиција, али рафинерци су рафинерци, па били ту Срби или Руси, или заједно једни и други, свеједно, они остају – рафинерци. Најбројнији и најјачи у енергетском сектору, што се синдикалног покрета тиче, и што се НИС-а тиче, и што се енергетске гране привреде тиче. А, што се плата тиче, то је већ пословна тајна, али не треба вам превише интуиције да претпоставите о којим је цифрама реч. Поготову тамо после грејда шеснаестога, када стартују менаџери.
Али није то главна тема разговора који уз кафу водимо са Божом Достићем, првим синдикалцем рафинераца, тема је шта је то што Синдикат РНП чини толико јаким и привлачним, да не само што нема конкуренцију, него га не напуштају ни они који оду из Рафинерије. Откуд, дакле, више чланова него радника?
-НИС је специфичан систем, са специфично организационом структуром и корпоративном културом, тако да има радника који су отишли из Рафинерије у неке друге организационе целине у оквиру НИС-а, али су и даље остали синдикално повезани са нашом, рафинеријском синдикалном организацијом – разјашњава малу мистерију наш саговорник, пошто смо се не мало изненадили када је поменуо број радника Рафинерије и број синдикалаца те исте рафинерије.
На функцији председника Организације синдиката РНП Достић је заменио Вељка Жунића, дугогодишњег лидера ове синдикалне организације, који је активно учествовао у креирању сва три колективна уговора са менаџментом НИС-а. Додуше, у овом трећем, сада важећем, није било превише простора за креативност, јер је требало само неке чланове прилагодити онима из новог Закона о раду, који баш и није превише наклоњен радницима. Али, сем радника, додуше у смањеном броју и са смањеном моћи, у Србији постоје и послодавци, који су све захтевнији и све утицајнији. И без превише организоване уније послодаваца, знају они како неке законске рупе попунити растреситим и прилагодљивим материјалом, произведеним у њиховим фирмама, наравно.
Из разговора са председником Достићем сазнајемо да се најважнији задаци синдиката, уз кооперативност руководства и спремност на искрени социјални дијалог, у највећој мери остварују. Зараде се исплаћују редовно, уз њих редовни су и бонуси, тамо где су они заслужени, редовна је исплата и дивиденди, а безбедност и заштита на раду подигнути су на највиши могући ниво.
-Морам заиста да одам пуно признање менаџменту НИС-а и наше рафинерије на оном што су урадили по питању заштите радника и њихове безбедности у сваком тренутку и на сваком радном месту. Сем тога, константним улагањем у модернизацију постројења, много је урађено и на плану заштите животне средине, како у кругу саме рафинерије, тако и и много шире, тако да грађани Панчева сада, бар што се нас тиче, могу много мирније да спавају са отвореним прозорима – са задовољством напомиње Достић.
Оно што синдикалци, за сада, али руку на срце, тешко да и ће у скорој будућности моћи, то је да не успевају да остваре било какав утицај на акт о систематизацији послова. Доношење тог акта је у неприкосновеној надлежности менаџмента фирме, и нисмо баш сигурни да се то може променити. Али, ипак, на иницијативу синдикалаца, менаџмент приликом запошљавања, ако кандидати испуњавају услове, предност даје првим наследницима умрлих и заслужних радника фирме.
Наши домаћини, у међувремену разговору се придружио и Вељко Жунић, сада на функцији потпредседника Синдиката на нивоу НИС-а, са посебним задовољством истичу чињеницу да је синдикална организација НИС-а, у којој је готово половина чланова из Рафинерије, једна од најјачих у оквиру Саваза самосталних синдиката Србије, али да су те везе више солидарне природе него ли из неких практичних разлога.
-Шта би синдикалци без солидарности и свести о њеном значају, то нам је у крви – сагласни су обојица.
Жунић одлази, а Достића питамо, докле му је радно време и чиме се бави у слободном времену?
-Радно време? Од 7 до 7, најчешће. Ја сам на ово место дошао директно из производње, и после 29 година рада и стеченог искуства на разноразним пословима, зна шта све може да мучи моје дојучерашње колеге из постројења, и ту сам, због њих, они су ми дали поверење, и ја то поверење морам свакодневно и да оправдавам – каже наш домаћин.
A кане корсо? – Е, да, шта ти је живот и шта су ти животиње, поготову пси, уђу ти у крв и готово, отуда не излазе – каже. Разумемо га, у потпуности. Никад не реци никад, што би рекао Бонд. Џемс Бонд.
