ПОЕТ ЦВЕЋА И ВЕЛИКИ СЛИКАР... Зора Петровић (Википедија)

Незаборавник у Добрици

Зора Петровић – једна од наших најзначајнијих сликара експресиониста

ЈА ХОЋУ ИСТИНУ У УМЕТНОСТИ И

НИШТА ВИШЕ

• Рођена је у алибунарској општини, у Добрици
• Три године није излазила из куће зато што јој отац није дао…

Једна од највећих сликара експресиониста на овим просторима, Зора Петровић, рођена је Добрици, селу у Општини Алибунар, 17. маја 1894. године. Основну школу је завршила у родном месту, а  даље школовање наставила је у  Новој Градишки и Панчеву.

Њен отац, Јован, био трговац и очекивао је од кћерке да  настави посао којим се и он бави. Зато је од ње тражио да студира „нешто конкретно“, нешто што ће је специјализовати за трговачке послове, а не да се „залуђује“ сликарством, чему је показивала отворене склоности. Пошто се отац није предавао, она је три године провела у кући, у миру и тишини, са својим цртежима, не желећи  да иде против својих склоности и упркос својим сновима.  И, уз подршку мајке Корнелије, издржала је и – добила битку. Отац је попустио. Кад је постала пунолетна, 1912. године, отишла је у Београд и уписала Уметничко-занатску школу, али је је почетак великог рата прекида у даљем школовању. Пре него што се вратила својим професорима, Марку Мурату и Ристи Вукановићу, 1922. године, занат је пекла у Будимпешти, учећи, прво,  од Деака Ебнера, а потом,  и од Иштвана Ретија.

У атељеу

У Београд се вратила 1919. године, да би годину дана касније дипломирала и убрзо почела да ради у својој струци, најпре као наставник,  а потом као професор, док је  слободно време проводила у свом атељеу, увек се руководећи својим ставом „Ја хоћу истину у уметности. И ништа више“.

Иако је била изузетно друштвена, Зора се није удавала, тако да је у самоћи промишљала свет на свој начин, да би се пред крај живота себи поставила закаснело питање ода ли је, ипак, погрешила што је цео свој живот посветила само сликарству.

Године 1925. Зора одлази у Париз, где усавршава занат код професора Андреа Лота. Оно што је научила од њега и што је видела посећујући париске галерије, применила је првом приликом, на својој првој самосталној изложби у Београду, 1927. године, на којој су  уважени сликари с приметили утицај Андреа Лота, односно, њено окретање боји као доминантном изражајном средству. Милан Кашанин је примећивао да је њено „цртање и моделисање замењено префињеним и чистим сликањем помоћу тонских вредности“.

Портрет Лепе Перовић

Године 1934, отварајући њену трећу самосталну изложбу,  Исидора Секулић је рекла  и ово: „Зора је поет цвећа и велики сликар“, чији су „тонови шумски прохладни , шумски засењени, шумски тихи“.

Оно што је Зора са посебним задовољством сликала то су портрети, са мотивима сељанки, често у народним ношњама, када се понекад, поред лепоте тих ношњи, изражавала и мука сеоских жена, истрошених претешким радом.

Један за другим настају : Портрет Павла Бељанског, Портрет Ристе Стијовића, Портрет човека са плавим очима, Портрет Љубице Сокић и Душана Ристића, Портрет Лепе Перовић… Бременита жена, Две наге жене, Два акта, Велики женски акт… Одмор, Лик жене, Жена са цвећем, Мртва природа и пас… У атељеу…

Посебно је био  интересантан њен однос са Павлом Бељанским, са којим је била у изузетним пријатељским односима, а да ли више од тога никад се није сазнало.

Портрет Павла Бељанског

Зна се само да је Бељански био саветник у Краљевском посланству у Риму, и да њихова заједничка прича започиње 1937. када је Бељански, са позициоје на којој се налазио, посредовао у организовању Изложбе југословенских уметника, на којој је учествовала и Зора Петровић, за коју је он рекао да је „једина сликарка која завређује озбиљну пажњу“.

Рим је био само почетак њиховог великог пријатељства, а њихово дружење настављено је и током Другог светског рата, када је он обилазио њен атеље, а она радила његове портрете. Заузврат, Бељански је у свакој прилици промовисао Зорине уметничке квалитете, а у својој Спомен збирци у Новом Саду стигао је до 14 њених највреднијих слика.

И Бељанског, који је био изузетан познавалац уметности, уопште, и Зору, посебно је надахњивала књига „Лазарица или Бој на Косову – народна епопеја у 24 песме“, па су хтели да наставе… Али се Зора разболела од тешке болести, и 25. маја 1962. умире у Београду, остављајући иза себе велики и надахнути уметнички опус, у којем увек можемо осетити „сву вредност, лепоту и снагу хуманог живота“, или једноставно „хуманост без болећивости“ (М. Б. Протић). Сахрањена је у породичној гробници у Панчеву.

НАГРАДЕ

  Зора Петровић је имала многобројне и заједничке изложбе. Била је члан уметничких група „Облик“, „Независни“, „Дванаесторица“, „Самостални“ и Удружења „Лада“.

• 1924. добија Орден Св. Саве V степена.

• 1937. добија Диплому сребрне медаље, а поводом излагања у Павиљону Краљевине Југославије у Паризу.

• 1955. добија Октобарску награду Града Београда.

• 1958. добија Орден рада са црвеном заставом, указом Јосипа Броза Тита.

• 1961. постаје дописни члан Српске академије наука и уметности.

Била је ова кратка прича о једној од највећих сликарки експресионизма, не само у времену у којем је она живела.  Не само због читалаца. Зора Петровић је рођена у Добрици, у општини Алибунар, и то је једна од порука ове приче.

С. Батало

(Слике из збирке Павла Бељанског)

Пројекат „Алибунар јуче и данас – оно што остаје“ суфинансира Општина Алибунар.

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове јединице локалне самоуправе која је доделила средства.