Наш саговорник

Сава Лазин, председник Удружења параплегичара и квадриплегичара општине Опово

НЕ ПРИВИЛЕГИЈЕ, САМО ОНО ШТО НАМ ПРИПАДА

• Знао сам да немам превише избора, или-или, и одлучио сам се да живим живот, да се радујем сваком новом дану и да тај дан буде испуњен оним садржајима који ће бити нови подстицај за нови дан, како тада, пре 46 година, тако и данас – каже Сава Лазин из Баранде

Те, 1975. године, када је имао само 17 година, отишао је са друштвом на Тамиш, недалеко од своје Баранде. Купао се и уживао. Нажалост, не превише дуго. Скакао је у реку, излазио из ње, све док после једног скока није осетио страховит бол у врату. Био је то крај свих његових скокова. И не само скокова. Са сломљеним вратом, више није имао превише избора. Постао је инвалид. Параплегичар. Био је то крај једног начина живота, али и почетак једног другог, у коме ће он пронаћи не само нови смисао живљења, него успети и да тај смисао доведе до оног степена савршенства, на којем човек упознаје себе у неком другом свету задовољства, доступним само онима који имају снаге да до тог света стигну, па макар и у колицима. А он је, не стигао, него и престигао.

Наш саговорник, 46 година после тог кобног скока,  је Сава Лазин, председник Удружења параплегичара и квадриплегичара општине Опово, са седиштем у Баранди, где се и он угнездио са своје двоје деце и шесторо унучади. Срећан и испуњен животним задовољством, онаквим каквим га је он, на свој начин, створио у себи и око себе.

УЛОВ… Сава Лазин: никад празних руку

После првог шока, Сава је убрзо схватио да бити инвалид не мора значити и трајни хендикеп, већ да се снагом јаке воље може стићи и до, наизглед, недостижних циљева, оних који човека испуњавају осећањем задовољства што свет виде другачијим очима, а сопствену хендикепираност само као различитост којом се брже стиже до циља.

И, Сава је, већ у 23. години, стигао до првог циља. Те 1981. године, био је једини Србин, члан репрезентације ондашње СФРЈ на Европском првенству  особа са инвалидитетом, да би у трци на 100 метара  освојио сребрну медаљу. А онда један по један успех, на разним пољима, и спортским и оним животним.

-Знао сам да немам превише избора, или-или, и одлучио сам се да живим живот, да се радујем сваком новом дану и да тај дан буде испуњен оним садржајима који ће бити нови подстицај за нови дан, како тада, пре 46 година, тако и данас – каже наш саговорник, додајући да све зависи од мозга и да физички хендикеп није крај света, ма какав он био, него може бити почетак новог света, „што је за мене збиља и био“.

Да, Сава Лазин, параплегичар, у 25. године се срећно оженио (будућу супругу упознао је и Игалу, када је био на рехабилитацији), добио двоје деце, потом једно по једно унуче, све до броја шест. И за то време пропутовао свет, учествовао на бројним атлетским такмичењима, створио бројне пријатеље, све градећи свој свет око себе, по својој мери и по својим пробирљивим критеријумима.

ПЕХАРИ… резултат бројних успеха са бројних сусрета

Године 2008. на Савину иницијативу се оснива Удружење параплегичара и квадриплегичара општине Опово, које ће, с њим на челу, постати удружење људи, њих 24,  од 21 до 84 године, које има свој програм, своје садржаје, своје савршено уређене просторије, своје двориште, своју теретану, па и своју спаваћу собу за госте и пријатеље, с којима дружења увек имају смисла и који тај смисао желе да пренесу и у наредни дан.

ЗА НЕВЕРОВАТИ
   Кад је реч о потреби разумевања, од нашег саговорника чули смо да је једном приликом своја колица оставио на паркингу поред означеног места за паркирање за инвалиде, на којем је било паркирано возило без ознаке да је возач инвалид, Када се вратио затекао је комуналног милицајца како пише казну, због погрешног паркирања. Без коментара, заиста.

-Циљеви нашег удружења су јасни, желимо да се сви људи са инвалидитетом никада у било којој ситуацији не осећају као грађани другог реда, напротив, да све институције и установе схвате да ми постојимо такви какви јесмо и да имамо право да живимо живот без икаквих препрека, па ни оних да због двадесетак центиметара ужих врата не можемо да уђемо у тоалет у било којој јавној установи, што је баналан пример, али је, ипак, пример, који није немогуће избећи – напомиње Сава Лазин, истичући да није све у новцу, већ у разумевању, уважавању, у конструктивном дијалогу,  како каже „нећу паре, хоћу да причамо.“

-Хоћемо да се до краја поштују сви закони који се баве тематиком живота без икакве дискриминације, по било ком основу, хоћемо да будемо активни део друштвене заједнице, актери у одлучивању о питањима од интереса за све грађане, на само о онима који се тичу нас – каже наш, очито елоквентни и проницљиви саговорник, напомињући да по том питању, удружење на чијем је челу има пуно разумевање локалне самоуправе и изузетну сарадњу са Милошем Марковим, председником општине, о свим битним питањима од значаја за све особе са инвалидитетом, а која се огледа у бројним акцијама конкретне помоћи.

Осим активностима на уклањању свих облика дискриминације и на социјализацији, Удружење параплегичара и квадриплегичара општине Опово бави се креативним активностима, од справљања гастрономских специјалитета и радионица за јачање психо-физичких способности својих чланова, па до спортског риболова, по коме су и те како познати и даље од општине Опово, јер су на „Купу толеранције“, такмичењу међународног карактера, увек у самом врху.

На питање о будућим плановима, добијамо брз одговор:

-Сем рада на још ефикаснијем остваривању свих до сада постављених циљева, убрзано ћемо радити на томе да се почнемо бавити наутичким спортом, а кроз учешће на пројектима, трудићемо се да што пре набавимо и катамаран, што би нам било од изузетног значаја, и у том смислу очекујемо и помоћ локалне самоуправе која,  уверен сам,  неће изостати – каже Сава Лазин, који се 13 година налази на челу Удружења параплегичара и квадриплегичара општине Опове, чије је седиште, баш као и бројних рода, у филмској Баранди. Ништа није случајно!

(Старт 013)