Јасеново

Овде иза уметника остају скулптуре од дрвета, и то на отвореном

ПО ИДЕЈИ ЈАСЕНОВЧАНИНА СРПКА

• На грбу се, поред јасена, налази и вила, која је по предању боравила у шуми, а од 2006. у шуми сваке године бораве уметници који су за 13 година створили јединствени парк-музеј у овом делу Европе

У Јасенову је 1. новембра 1856. године отворена железничка станица, да би после две године, 8. јула, кренуо ка Темишвару и први међународни воз из овог краја.

Године 1857. саграђена је општинска кућа, а 1875. отворена је пошта. Осмог новембра 1918. српска војска је ушла у Јасеново, истог дана када и у Панчево. Јасеново је тада припојено Торанталско-Тамишкој жупанији. Са око 1100 становника највеће је село у Општини Бела Црква.

Али разлог због којег а овог пута помињемо Јасеново не крије се у тим годинама и догађајима за њих везаним, већ у томе да се у Јасенову већ тринаест година одржава вајарска колонија, јединствена, не само у овом крају, него и у региону.

Резултати тих тринаест одржаних колонија виде се у бајковитом парку у Јасенову, непосредно поред реке Караш, која својим током доприноси да та бајковита слика, посебно она на плажи „Гат“,  буде још бајковитија.

Специфичност ових вајарских колонија је у томе, што иза уметника остају скулптуре од дрвета на отвореном, и што се у том парк-музеју налази половина од укупно сто до сада насталих скулптура од дрвета, што је највише у овом делу Европе.

На идеју о оснивању вајарске колоније, 2006. године,  дошао је Српко Савић, Београђанин, пореклом из Јасенова, села које је и добило име по дрвету – јасену, и то још 1690. године. После је у неколико наврата мењало име, да би од 1922. поново постало – Јасеново. Али у грбу Јасенова, поред дрвета јасена, налази се и вила која је, по предању, боравила у шумама и чувало село од нежељених посетилаца.

Али вратимо се колонији. Како рекосмо, ове године одржана је по тринаести пут, а  у организацији Еколошког друштва „Караш“ и Месне заједнице Јасеново.

У ради вајарске колоније ове године учествовали су уметници из Србије Ружица Шпановић, Страхиња Сушић, Татјана Каравељић и Оливера Вранић, а из иностранства Мелита Тодоровић (Немачка), Кењи Ендо (Јапан) и проф. Урош Ушћебрка (Мексико).

Њих седморо су седам дана, окружени шумом и ритмичким таласима реке Караш, стварали своја уметничка дела од дрвета, и само од дрвета.

Интересантно је да је од стотину до сада створених дрвених скулптура само једна пропала под врменским неприликама, а оно што је специфично ове године је да је у парку постављена једна скулптура обојена у плаво, као омаж Драгану Милеуснићу, уметнику који први развио концепт да дрво које расте обоји у плаво.

С. Батало (Старт 013)

(Фото: Радио Бела Црква)

Пројекат „Бела Црква јуче и данас – оно што остаје“

суфинансира Општина Бела Црква