Велике љубави великих песника

 Рођен је у Гребенцу 29. јуна 1922, а њу је срео у Вршцу, у Ленаувој…

ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ…

… не би било неба у малом нашем стану!

Васко Попа, један од најпревођенијих српских писаца, рођен је у Гребенцу, 29. јуна 1922. године. Основну и средњу школу завршио је у Вршцу. Студирао је у Београду, Букурешту и Бечу, да би студије романског језика завршио на београдском Филозофском факултету, 1949. године.

Мало даље, на Архитектонском факултету студије је завршила и Вршчанка Јованка Сингер, Васкова љубав још из гимназијских дана, која ће касније бити и професорка на том факултету.

Упознали су се у Вршцу, у Ленаувој улици, а после дужег периода међусобног упознавања погледима у шетњи поред прекрасних липа, које су красиле ту вршачку улицу. Из тих и таквих погледа касније су произишли и стихови: „Очију твојих да није, не би било неба у малом нашем стану. Смеха твога да нема зидови не би никад из очију нестајали…

                                                         РЕЧ – ДВЕ И О…                                              

Прву збирку песама Васко Попа објављује 1953. године. Збирка под називом Кора била је, уз 87 песама  Миодрага Павловића, први наговештај српске послератне модерне поезије.
Потом следе Непочин – поље, Споредно небо, Усправна земља, Вучја со, Кућа насред друма, Живо месо, па циклус песама Мала кутија, део збирке Гвоздени сад, коју никад није довршио.
Васко Попа је 29. маја 1972. основао Књижевну општину Вршац, а један је од оснивача и Војвођанске академије наука и уметности (14. 12. 1979).
Први је добитник Бранкове награде, а носилац је  Змајеве и других награда.
У Вршцу постоји улица који носи Васково име, а од 1995. на дан песниковог рођења, сваке године, 29. јуна, додељује се Награда „Васко Попа“.

Према казивањима оних који су их познавали, Васко је био велики господин, имао је специфичан смисао за хумор, не ретко са саркастичном поруком. Био је и врло духовит.  Једном приликом, седећи у „Мадери“, коју је као кафански човек, најчешће посећивао, а пошто му је келнер донео нешто лошију кафу, рекао је: „Ако је ово кафа, онда сам ја Франц Кафка“. Сличних пикантерија има на претек. Тако му је једном у „Ексцелзиору“, док је уз уобичајени ритуал читао домаће и стране новине, пришао један бркати полицајац, као од брега одваљен. И, уместо поздрава, почео је да му рецитује песму „Очију твојих да није“.

Непосредно пред смрт, коју као да ју је предосећао (умро је 5. јануара 1991.), Васко је замолио свог пријатеља Жарка Рошуља да нешто напише о његовом животу. „Искористи прилику док сам ту“, рекао му је. Нажалост, није је искористио. Али је зато после смрти Васка Попе објавио дирљиву и посве надахнуту књигу „Записи о Васку и Хаши“, из које се најбоље може видети колика је и каква била љубав Васка и Хаше.

Хашино право име било је Јованка, али су је сви звали Хаша. Радила је као професор на Архитектонском факултету. Студенту су је, обожавајући је, звали Сингерица. Потицала је из угледне и богате грађанске породице. Као комунисти, и Хаша и Васко су наговарали њеног оца да се одрекне богатства у корист народне власти. Угледни адвокат им је на то одговорио: „Децо, ако вам те куће не требају – мени још мање требају“. И тако су оба дворца поклоњена „народу“, а када су Васко и Хаша касније долазили у Вршац нису имали где да одседну.

Васкову и Хашину собу после сваке Нове године и Божића красила је јелка. Ту је, постављена између два кревета, остајала докле год је била зелена. После Васкове смрти, поред његовог гроба у Алеји заслужних грађана расла је јелка. Посадила ју је његова Хаша. А онда се догодило нешто што је Хашу посебно узнемирило. Јелка је украдена.

Десет година после Васкове смрти, после коначно решених бирократских препрека, октобра, месеца који је Хаша највише волела, јер био је то месец њене и Васкове љубави, Хаашина урна је коначно положена у гробницу, поред њеног Васка.

                                ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ

 

                                 Очију твојих да није

                                     Не би било неба

                                  У малом нашем стану

 

                                  Смеха твога да нема

                                   Зидови не би никад

                                    Из очију нестајали

 

                                  Славуја твојих да није

                                     Врбе не би никад

                                   Нежне преко прага

                                             прешле

 

                                     Руку твојих да није

                                     Сунце не би никад

                                  У сну нашем преноћило

                                                                                                                                            (Старт 013)

Пројекат „Вршац некад и сад – оно што остаје“ суфинансира Град Вршац.

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају

ставове органа који је доделио средства.