Разговор с поводом
Миланко Бодирога, председник панчевачког Већа Савеза самосталних синдиката
ОПТИМИЗАМ СА СЕВЕРА, АЛИ БРИГА С ЈУГА
• Прошла година је протекла у очекивању реализације планова везаних за Северну индустријску зону, али и краху Азотаре
• Ове године, у фокусу власти осим Северне, треба бити и Јужна зона
О прошлој години и очекивањима од ове, из угла синдиката, разговарали смо са председником Већа Савеза самосталних синдиката Србије за Панчево и општине Ковачица, Опово и Ковин, Миланком Бодирогом.
– За разлику од 2017. године која је била испуњена оптимизмом и очекивањем онога чему смо се сви надали, а то је отварање Северне индустријске зоне, које је и реализовано средином прошле године, из нашег угла протеклу годину је, ипак, обележио крах Азотаре, у сваком смислу, од социјалне бомбе која је задесила запослене који јесу добили отпремнине које су, иначе, ниже од отпремнина у случајевима неких других, сличних предузећа, па све до начина на који се све то одвијало. А десило се изненада, од Унапред припремљеног плана рада за који смо сви мислили да се реализује неком својом динамиком, док се није испоставило да се он уопште не реализује, већ да је стечај овог предузећа покренула држава преко радне групе, а да највећи повериоци о томе ћуте – каже о утисцима о тек протеклој, 2018. години Миланко Бодирога.
Он сматра да ће историја показати да ли је то требало баш тако урадити, али напомиње да је његово лично мишљење да је ово панчевачко предузеће могло наставити са радом и да је држава могла направити стратегију којом би она то могла остварити. Тиме би се одржала једина фабрика која се бави пољопривредом, уз помоћ државе и њених субвенција, сматра наш саговорник.
– Што се тиче социјалне бомбе и преко хиљаду радника исказаних као технолошки вишак, то је оно што нас, као синдикат највише боли. Панчево тако и по броју незапослених и по зарадама полако пада, у односу на остале градове у Војводини. Поред тога, суочени смо и са чињеницом да све већи број младих људи одлази у иностранство, тражећи посао и боље животне услове. Надамо се да ће се отварањем фабрика у Северној индустријској зони тај тренд зауставити, као и да ће се просек зарада у нашем граду поправити. Оно што нас свакако брине јесте и судбина Петрохемије, која такође улази у процес приватизације и који је, чини се, недовољно видљив, односно транспарентан – каже наш саговорник и додаје да је синдикална организација на чијем је он челу, поучена искуствима са Стакларом, Азотаром и другим предузећима, која су прошла кроз приватизацију, забринута за судбину радника и самог рада у граду.
Бодирога подсећа да је огромна већина запослених напустила наш град и да је добар део младих суграђана посао нашао у Београду који се показао као место које је, по зарадама, али и могућностима за запослење далеко одмакао у односу на Панчево иако су управо те разлике некада биле готово неприметне. Везано за то, јавља се још једно веома важно питање а то је да ли ћемо ми, као град остати без стручних људи. Синдикат је, како председник Бодирога каже, забринут, јер Панчево, не само да стагнира по питању социјално-економског положаја запослених већ и по питању кадрова и услова живљења уопште. – Једноставно, нешто се мора предузети јер у времену које долази, ми као град само животаримо, не идемо напред. Ту мислим на све оне који одлучују о нашој будућности, од републичке до локалне власти, морају показати веће интересовање и фокус деловања померити на потребе грађана.
Кад је реч о очекивањима везаним за ову, 2019. годину, наш саговорник каже да су она везана највише за Северну индустријску зону и довођење нових инвеститора, као и на то да Петрохемија, за разлику од других панчевачких фирми попут Азотаре или Стакларе, другачије преживи процес приватизације. Фокус треба бити и на Јужној зони, и то у смислу ницања нових предузећа на просторима оних старих, а како би се створиле могућности за нова запошљавања. – Када држава крене у приватизацију предузећа, издвоји средства за социјални програм, сматрамо да има идеју шта даље треба радити. Приватизација Стакларе, коју смо и ми, као синдикат прећутно подржали баш из ових разлога, показала се као веома лош пример јер је, у процесу стечаја продата и претворена у депо. Надамо се да ће такву судбину Петрохемија избећи и да држава има неки план за њу.
– Неолиберални капитализам у који смо ми ушли средином деведесетих је допринео да је положај радника данас далеко лошији него што је био у ранијем периоду. Данас је могуће да, иако је споразумно донета најнижа цена рада од 155 динара, један део послодаваца разним законским марифетлуцима успева да зараде запослених одржи на истом нивоу и не увећа их за тих осам до девет посто – објашњава наш саговорник. Он даље каже да се смањење броја запослених одражава и на сам Синдикат и то тако што он, осим губитка чланства губи и своју снагу и не успева увек у својој функцији заштите запослених. Он подсећа да је Синдикат у претходном периоду успевао да својим амандманима утиче и на доношење закона који се тичу рада и запослених. У моделу државе какав намеће либерални капитализам, места за синдикате нема, осим за оне који су полуга послодаваца, закључује Миланко Бодирога.
И. Владан
