Незаборавник

Борислав Петров – Браца, његово име носе Гимназија у Вршцу и једна основна школа  у Панчеву

МИ УМИРЕМО ЗА СЛОБОДУ НАРОДА

• Када је злогласни Шпилер ушао у кућу, Браца је већ био мртав

Борислав Петров-Браца, рођен је 14. фебруара 1921. године у Босанском Броду.  Већ после две године, 1923. сели се са породицом  у Вршац. Ту завршава, прво, основну школу а, затим, и гимназију. Као гимназијалац био је одличан ученик и међу својим школским друговима истицао се напредним схватањима. Правни факултет уписује у Београду 1939. године.

Још као омладинац интересовао се за напредне идеје социјалне правде и једнакости. Постао је Члан Савеза комунистичке омладине Југославије 1938. године. Због свог рада изабран је ускоро и за секретара Месног комитета СКОЈ-а за Вршац. Ујесен 1939. године је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије и постао је члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Војводину. У то време је са групом другова у Вршцу илегално радио на умножавању летака и партијских циркулара.

Августа 1940. године на Петој покрајинској конференцији Савеза комунистичке омладине Југославије, изабран је за секретара Покрајинског комитета СКОЈа за Војводину.

Током 1940. године био је један од покретача и сарадника часописа „Млади радник“ у Новом Саду. Тада је изабран за члана Покрајинског комитета КПЈ за Војводину. Године 1940. као студент ради у Вршцу и Београду, а крајем исте године, пошто му је супруга Олга Радишић Петров добила учитељско место у Баранди, прелази у Панчево. У Панчеву, у сарадњи са Симом Гвозденовим, ради на организацији СКОЈ-а и студената у Панчеву. Ту постаје члан ОК КПЈ за Јужни Банат. И овде организује илегалну партијску технику у којој су радиле његове сестре Јелисавета и Драгица као и супруга Олга.

До почетка рата 1939. године антифашизам је био изразито антиратни и пацифистички покрет (пошто је фашизам подразумевао рат, па је природно антифашизам засту­пао идеју мира). Али почетак рата положај антифашизма битно се мења, и од тада антифашизам заступа изразито борбену позицију. Преовладава став да се фашизму мора супротставити силом и да се он само у рату може коначно поразити, јер немачки нацизам, као и фашизам у ши­рем смислу проузроковао је највећу трагедију у историји човечанства.

Комунистичка партија Југославије, као и комунисти у осталим деловима света, били су међу првима и несум­њиво најбескомпромиснији у отпору фашизацији  друштва три­десетих година 20. века. Квислиншка власт, која се образовала у тадашњој Југославији, била је само репрезент дубоких подела и унутраш­њих противречности у којима је југо­словенско друштво функционисало од три­десетих година 20. века.

После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, Браца Петров делује у Панчеву. Ту учествује у припремама оружаног устанка  у земљи. Од самог почетка рата живео је у дубокој илегали, вршећи све обавезе и дужности које је тражила његова функција. То је био период стварања и омасовљавања организације отпора који је требао да се супротстави фашистичком окупатору. Водиле су га и надахњивале идеје слободе и отпора окупатору.

Левица, предвођена комунистима (то се мора признати) кренула је у бескомпромисну анти­фашистичку борбу и социјалну револуци­ју, док су представници десно нацио­налистичке и фашистичке идеологије отишли у колаборацију, праћену планском и системском издајом.

Акције комуниста у Панчеву расле су из дана у дан и добијале у свом интензитету. Почетком марта 1942. године, окупатор је дознао његово илегално боравиште на периферији Панчева. Кућу, у којој се налазио, 6. марта 1942. године опколила је полиција и немачка војска, и позвала га да се преда. Поред Браце, у кући се тада налазила његова сестра Јелисавета Петров Беба и Славко Томић – Станко, чланови ОК КПЈ за јужни Банат. Одбивши да се предају, без борбе, пружили су отпор непријатељу. Када је Шпилер (по злу познати шеф полиције из Зрењанина) најзад ушао у кућу, Браца је био мртав, а његова сестра и друг, били су тешко рањени и умрли су истог дана. Међу уништеним партијским материјалом, нађена је порука  „Ми умиремо за слободу народа“.

Брацина супруга Олга Петров, која је такође била учесница  Народно- ослободилаке борбе, стрељана је маја 1942. године на Бањици, а касније је проглашена за народног хероја.

Гимназија у Вршцу и једна основна школа у Панчеву носе име Борислава Петрова- Браце.

Зашто је важно да се сетимо и наших суграђана који су у Другом светском рату дали своје животе за слободу?

Прво, на идејама антифашистичке борбе настала је и данашња савремена, уједињена Европа, настао је савремени свет у коме су (ипак) идеали слободе, једнакости и правде међу народима и људима најважнији.

Друго, Браца Петров је погинуо 1942 године, тада је имао тек 21 годину, једва да је постао младић, живот је био испред њега и он га још није ни познавао, све  младалачке снове је уградио у борбу за слободу, правду, одрекао се себе због других, да ли постоји већа и племенитија жртва?

M. Јакшић