МУЗЕЈ СПОЉА... прошлост која никад не пролази

Дебељача

Етно музеј – кућа очувања и афирмације  мађарског културног идентитета

ОНО ЧЕГА ВИШЕ НЕМА, А ВЕЧНО ОСТАЈЕ

• У четири собе и једном ходнику смештена је етнографска мапа Мађара, састављена од најтананијих нити које садашњост везују са прошлим временима која никада не пролазе

Као насељено место, Дебељача се први пут помиње у документима из 1660. године, али се њен развој, под различитим именима и до тада, у континуитету може пратити тек од друге половине 18. века.

У то подручје, боље рећи, пустару, власти из Беча, од 1768. до 1774, након укидања Потиско-поморишке војне границе, досељавају Србе граничаре, који због тешких услова живота одатле одлазе 1783. године, да би већ следеће године Царска комора  ту населила Мађаре. Али, после револуционарне 1848. године, после сукоба са српским генералом  Книћанином, Мађари се враћају одакле су дошли, да би се после окончања ратних сукоба поново вратили и ту затекли Србе, с којим настављају заједнички живот.

Пошто су Мађари били у великој већини, након бројних ратова, 1888. године, Дебељача мења име и постаје Торонталвашерхељ, да би почетком 20. века поново вратила старо име – Дебељача.

А УНУТРА… и ово…

У то време, насеље је својим развојем било испред свих других јужнобанатских места, а за ову прилику поменућемо да је од бројних специфичности Дебељаче, до данас остао само надалеко чувени Дебељачки вашар, која је својевремено, не тако давно, била највећа манифестација сличног типа, не само у јужном Банату, него и много шире, и ван Војводине.

Толико од прошлости и манифестацијама које су још увек и данас, а сад Етно музеју у Дебељачи, отвореним 1977. године у згради бивше банке, подигнуте 70 година раније.

Циљ формирања једног оваквог објекта био је јасан: сачувати од заборава све оно што је сачувано из богате историје Мађара из овог места, и оних првих који су  дошли и оних других после њих, који су остали. Та етнографска слика Мађара вуче корене још из 17. века и представља једини објекат такве врсте у јужном Банату, што и није чудо, јер се Дебељача може сматрати „главним градом“ Мађара у овом делу Баната.

У Етно музеју има четири собе или одељења како хоћете. У првој су изложени најстарији примерци традиционалне мађарске народне ношње, са кошуљама, марамама, сукњама, чизмама, а уз то и ручни радови са детаљима изражајног мађарског веза, употпуњеног бројним детаљима црвене боје.

У другом одељењу могу се видети разни предмети за разне свакодневне потребе људи у разним добима и у разне сврхе. Поред њих су керамичке посуде у којима се некада чувала зимница, па посуде за печење ракије…

Треће одељење садржи експонате који одсликавају период екстензивне земљорадње и сточарства, као што су јарам, чегртаљка, плуг, прибор за коњску запрегу…

У четвртом одељењу смештен је инвентар прве апотеке у овом крају, апотеке Амбрози Шандора, који је судије завршио у Будимпешти, одакле је донео и сву опрему за своју апотеку. Радећи по рецептури бечких и пештанских апотекара, Амбрози Шандор је, за то време, правио и изузетне козметичке препарате и парфеме, тако да је његова апотека била не само установа за лекове за болесне. У том четвртом одељењу налази се прибор за биохемијску лабораторију, прву у Војводину, а апотекар је био и дародавац: намештај из његове куће завршио је у етнографској поставци у Дебељачи.

Поред четири одељења, ту је и ходник, разуме се. А шта је у њему? Оно чиме смо завршили увод у почетак приче о Етно музеју. Дебељачки вашар, као посебно значајна слика из живота старе Дебељаче, са носталгичним сећањима како је то било кад се одржавао три дана, када се знало ког су то дана на вашару коњи, када овце, свиње, занатски производи. И данас постоји вашар, последњег петка у мају и августу, али…

И ОВО… и…

Иначе, оно што никако не смемо заборавити је чињеница да је Етно музеј, са свим оним што се налази у њему, настао захваљујући изузетном труду и ангажовању Сечењи Јолан, наставнице ликовног васпитања, која је те 1977. године, када је музеј отворен, почела да,  уз помоћ мештана, прикупља све оно што спада у етнографску карту једног народа, њеног – мађарског.  И скупила је доста тога!

Етно музеј се налази на туристичкој карти Туристичке организације општине Ковачица и увек је у понуди организованим туристичким групама из земље и света, које посећују општину Ковачица и њене најзначајније туристичке дестинације, а њих, у овој мултинационалној општини,  није мало.

С. Батало

(Фото: ТО Ковачица)

Пројекат „Општина Ковачица – знакови поред пута“ суфинансирала Општина Ковачица.

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.