Кутак за незаборав

Преображенска црква-непокретно културно добро од изузеног значаја

А ПОЧЕЛО ЈЕ ОД  ПОПОВА ОСТОЈЕ И СТОЈШЕ

Пише: Милан Јакшић

Одмах после турског напуштања Панчева, 1716. године, Срби су саградили своје богомоље. Чини се да је већ 1717. године изграђенa црква у непосредној близини некадашње тврђаве, највероватније на месту данашње Успенске цркве, а неколико година потом подигнута је или обновљена једна црква у Горњем граду. Забележено је да је Панчево шездесетих година XVIII века имало и своје свештенике.

Прве поуздане вести које се односе на панчевачку Горњу цркву потичу из 1727. године, када је забележено да у Панчеву службују двојица свештеника,  учитеља у српској народној школи – поп Остоја и поп Стојша. Тада су у Панчеву свакако биле и две парохије. Црква се у документима помиње тек од 1733, када је њен свештеник био поп Остоја. Од тада па све до краја 18 века Турци су неколико пута упадали у Панчево и палили га.

О томе да је и поред страдања цркве у њој већ 1790. вршено богослужење сведоче и подаци по којима су наведене године Срби који су избегли из Србије донели у Панчево мошти светог Стефана Првовенчаног. Наиме, бојећи се турског зулума и одмазде због учешћа у борбама против Турака,  већи број Срба, њих око 14.000, прешао је преко Дунава, у Границу. Са њима су дошли и студенички калуђери носећи са собом манастирску светињу. Мошти су у Панчеву свечано дочекане и похрањене у Преображенску цркву. Чуване су у олтару цркве до децембра следеће године, када су пренете у један сремски манастир (изгледа Фенек) а касније враћене у Студеницу. На једној икони Светог Стефана Првовенчаног, која се налази у цркви, остала је забелешка о том догађају:

    „Во Христа благочестиви сјати первовјенчани цар србски Стеван Неманич. Пренешени су Моштијего в Панчево лето год. 1790, Септ. 10. И однешени љето 1791. декем. 1. При Пречестнејшем Протопрезвитери Андреи Арсенијевичем.“

Данашња Преображенска црква (Горња) је подигнута између 1874. и 1878. године. Саграђена је према замисли београдског архитекте Светозара Ивачковића. Пројекат младог архитекте који ће српску црквену архитектуру усмерити ка неовизантијским и  неоренесансним моделима био је одговор на конкурс који је за изградњу цркве расписала панчевачка Српска православна црквена општина (СПЦО), у лето 1872. године. Треба истаћи да је прва одлука о изградњи нове цркве у Горњем граду донета неколико година раније, тачније  1868. године. Потом, пошто до градње цркве није дошло, донета је друга одлука, 1870. године. Ни тада се није отпочело са изградњом цркве, али се од изградње нове Горњоварошке цркве није одустајало. Коначно у лето 1872. године кренуло се из почетка. Расписан је конкурс у коме је наведено „да се стил оставља вештацима на вољу, но ипак да се пажња обраћа на византијски и да зграда има што једноставнија бити и по томе што се при грађењу плана избегавати имају све скупоцене излишности.“ Ова чудна жеља представља необичан искорак ка обраћање пажње на архитектуру која ће нагласити византијски стил што је представљао окретање српским средњовековним узорима.

Истовремено, и политичке околности у Аустроугарској монарији су извршиле снажан урицај на буђење националне свести код српског ставовништва. Управо у време доношења одлуке да се зида нова црква, између 1868. године и 1872. године, догодило се и фактичко развојачење границе (с пратећмм реформама)  међу којима су многе биле по Србе неповољне.

Коначно, после више деценија прижељкивања, планирања и одгађања, 1872. године створили су се услови за градњу нове Горње цркве. Власт је почетком те године одобрила план зидања и одмах потом расписан је конкурс. На ванредној Скупштини која је одржана крајем 1872. године огромном већином је усвојен нацрт аутора Светозара Ивачковића, дипломираног архитекте са Академије у Бечу.

Чим је епархијски Одбор одобрио план за зидање цркве, расписан је конкурс за извођаче радова, и убрзо су извођачи радова уведени у посао. Тако су зидарски радови (дунђерски) поверени Антону Фомбергеру, столарски и стакларски Јеврему Фодорићу. Израда ствари од теракоте поверена је Јосифу Вениду из Беча, а лимарскм послови припали су Шпајбенвајну. За набавку мермера и  каменорезачке радове прихваћена је понуда браће Губањи, који ће те послове касније уступити Јовану Селецком. Радови су текли по плану тако да је 1876. године у присуству грађана и угледних званица, уз велику свечаност,  на Спасовдан, 13. маја подигнут крст.

Током 1878. године радови су највећим делом били завршени. На дан Светог Саве угледни панчевачки протојереј Васа Живковић је у име Његовог преосвештенства, Владике Емилијана Кенгелца, осветио цркву.

Нова црква и њена архитектура, се разликовала од свих црквених грађевина из 18 и 19 века у Војводини и Србији. Као таква није остала незапажена. У часопису „Орлу” за 1879. годину посвећен је чланак новосаграђеној цркви. „Не шгедећи похвале њеним естетским вредностима, наш одлични стручнак запажа у уводном делу да је Ивачковићев рад за наше крајеве необична црква, подвлачећи да је саграђена у византијском стилу,  у којем су, како је наведено грађене најлепше и најчувеније цркве из доба побожних владара Немањића.“

Преображенска црква је једнобродна грађевина крстообразне основе са куполом монументалне величине 520 м2 и високим звоником (41 м) издвојеним попут средњовековног пирга. Јединствена је лантерна на куполи висока 7 м. са позлаћеним крстом, коју нема ниједан други православни храм. Прецизно је осмишљена и фасадна декорација са богато профилисаним кровним венцима, вишеделним прозорским отворима, полукружно завршеним и чипкастим розетама.

Иконостас је изведен према пројекту Милорада Рувидића и Бранка Таназевића. Иконостас је осликао Урош Предић 1911. године у духу академског реализма. Укупно има 37 икона. Предић  се нерадо прихватио посла, јер је сматрао да је тешко уклопити стил његових икона (академски реализам) са храмом византијског стила. Аутор зидног сликарства којим доминирају историјске композиције  је Стеван Алексић. Унутрашњост цркве до данашњих дана је остала иста. Првобитна полихромна фасада је педесетих година прошлог века прерађена у једнобојну. Купола је била прекривена оловним плочама у облику рибље крљушти које су скинуте 1916 године. Најстарија матична књига при храму је књига Крштених из 1782.године. У оквиру цркве постоји вредна библиотека старих и ретких књига са 15.000 наслова од којих су 2.500 на немачком и латинском језику.

По свим особинама и карактеристикама Преображенска црква у Панчеву је архитектонски и уметнички драгуљ. Уписана је у списак непокретних културних добара од изузетног значаја за државу Србију.

(Аутор је директор Историјског архива у Панчеву)