Незаборавник

Урош Предић – 160 година од рођења једног од највећи српских сликара реалиста

ОВАКО, САЧУВАО САМ СЕ ОД СРЕЋЕ И НЕСРЕЋЕ

• Од родног Орловата и Црепаје преко Беча до Београда, Урош Предић се увек враћао Панчеву, граду за који се  највише везао и у коме је урадио иконостас Преображенске цркве, 75 портрета Панчевца и Панчевки, али и…

Пре 160 година рођен је један од најзначајнијих српских реалиста, сликар Урош Предић. На његовом животном путу од родног Орловата, малог банатског места, преко Панчева и Беча па све до Београда, где је и провео највећи део живота, Панчево је увек било место којем се он  враћао. За овај град га, осим школовања, везује и његов сликарски рад, посебно осликавање иконостаса Преображенског храма, по којем га Панчевци  највише и памте.

Рођен у Орловату 7. децембра 1857. године, као најмлађе од седморо деце у породици сеоског свештеника Петра Предића, он у овом банатском месту проводи детињство и започиње своје школовање. После завршетка основне школе у Црепаји, где започиње и његово пријатељство са Михајлом Пупином, Урош одлази на даље школовање: прва станица му је била Панчево где између 1869. и 1876. године завршава тадашњу реалну гимназију.

О седам година које је сликар провео у Панчеву школујући се у тадашњој “реалки”, а данашњој гимназији, која и данас носи његово име, нема много тога записаног, али вероватно је мало тога, осим његове амбициозности, тада говорило да ће он постати један од највећих српских реалиста и последњи велики српски иконописац, како ће га касније запамтити историја уметности у Србији. Свакако, веза са овим банатским градом је некако обележила Предићев уметнички живот и рад. У њему је, од 1885. године налазио послове израде портрета од којих је овај уметник и живео и по којим је својим савременицима био познат.

СЕОБА СРБА

  Око чувене композиције „Сеоба Срба” Паје Јовановића, која се данас налази у панчевачком музеју, постоји и анегдота око, како би се данас рекло, тендера о извођењу радова. Наиме, понуду за израду овог дела које је за потребе Миленијумске изложби у Будимпешти 1896, требало да уметнички овековечи сеобу Срба под Арсенијем Трећим Чарнојевићем 1690,  тадашњи патријарх српски Георгије Бранковић прво је упутио Урошу Предићу, али је због временски дугог рока од две године, колико је Предић затражио, посао ипак припао његовом млађем колеги Паји Јовановићу који се обавезао да дело наслика за осам месеци.

У Панчеву је између 1907. и 1911. године осликао иконостас Преображенске цркве, а оно што је ту занимљиво а што много говори о његовом начину рада јесте и то да је Предић у свом четворогодишњем раду на овом иконостасу управо Панчевце користио као своје моделе, тако да је свештеник ове цркве Лука Поповић свој лик “позајмио” апостолу Павлу док је Милеса Стојановић овековечена у лику Богородице. Предић је за лик Светог Ђорђа искористио једног младог Панчевца, којег је са улице довео да му позира, док је једна млада ученица Више девојачке школе, која се налазила у комшилуку, била инспирација за царицу Александру, коју Свети Ђорђе спасава од аждаје. Предић је 1930. године подржао и обнову Успенског храма у Панчеву признајући да је и сам много научио посматрајући рад Константина Данила на иконостасу ове цркве.

Иначе, своја знања о сликарству Урош Предић је стекао у Бечу, на Сликарској академији за шта му је, као веома даровитом сликару, стипендију обезбедила Матица српска. Предић је сликарство студирао у класи тада познатог професора Грипенкерла, и већ тада, у Бечу добија прве награде, а са њима и поруџбине. Упркос томе, једно време је радио као асистент свом професору са академије и што је, у мору бечких сликара, успео добити поруџбину за 13 слика за парламент у овом граду, Предић се враћа у родни Орловат где, после смрти оца и брата, преузима бригу о болесној мајци. Сходно његовом карактеру и васпитању, и није чудна та његова одлука да се врати у Србију где се, после мајчине смрти и сељакања по војвођанским градовима у потрази са послом, касније коначно трајно настањује у српској престоници.

Урош Предић је током свог уметничког живота имао бројне самосталне изложбе у Орловату, Старом Бечеју, Новом Саду, Панчеву, Вршцу, Београду… У Панчеву је 1950., а поводом 60. године рада Народног музеја одржана изложба његових дела којој је Предић, тада у озбиљним годинама и сам присуствовао. У овом граду је он увек налазио посла о чему говори и податак да је Предић урадио чак 75 портрета Панчеваца и Панчевки. А по портретима Урош Предић и постаје познат. Међу бројним овим његовим делима издвајају се портрети Симе Лозанића, председника САНУ, Стојана Новаковића, Јована Жујовића, Јована Цвијића, Ђорђа Вајферта, Стевана Мокрањца, Михајла Петровића Аласа, Ксеније Атанасијевић, Бране Петронијевића…

Панчевачки Народни музеј данас поседује збирку његових портрета међу којима су и парадни портрет краља Александра урађен за панчевачку Пучку банку. Највише, преко 900 скица, цртежа и записа Уроша Предића данас поседује Народни музеј у Зрењанину где су, после његове смрти, завршили и бројни  приватни предмети који доста говоре о животу овог српског сликара.

ДУХОВНА ДЕЦА

  У аутобиографији Уроша Предића записано је и ово: „Године 1931. провео сам цело лето на раду у Старом Бечеју као гост мога пријатеља Богдана Дунђерског. Црквена општина у жељи да очисти потамнеле слике у својој цркви обрати се мени питањем којег специјалисту за тај посао да јој препоручим. Одговорих да ћу тај деликатан посао обавити ја лично и то бесплатно! Док сам ја жив, ја своју духовну децу, своје слике не предајем на милост и немилост знању или незнању других.”

 Као син свештеника, Предић се у свом раду доста бавио црквеним темама, а посебно је занимљиво да је и много слика урадио за православне цркве по свету, од оне у родном Орловату па све до Цеља у Словенији и Либертивила у САД. И то потпуно бесплатно. Како је сам записао по питању осам слика које је урадио за цркву у Цељу, то је чинио како “не би отежавао добронамерну пропаганду православља патријарху Варнави у мору католицизма”.

Предић је портрете по којима и спада међу најзначајније српске реалисте, радио углавном на основу фотографија тражећи опис тена, очију и обрва. На сваком портрету је радио само два сата дневно па је прелазио на следећи. Како је говорио, права уметничка слика зачиње се у уму и срцу, као дете борави у уметнику и кад сазри, рађа се. Тако је радио као млад сликар, тврдио је, али рад на портретима од којих је зарађивао за живот није му доносио толико уметничке радости и задовољства.

У Предићевом животном опусу који броји више од 1.600 слика, највише има управо портрета, пејзажа, иконографија, историјских композиција и само један акт. Међу најпознатијим његовим делима су „Весела браћа”, „Сироче на мајчином гробу”, „Херцеговачки бегунци”, „На студенцу” и свима знана „Косовка девојка”. Предић, у историји српске уметности запамћен као последњи велики иконописац, много је радио и на осликавању иконостаса и ту су најпознатији његови радови на иконостасу православне цркве и капели Богдана Дунђерског у Бечеју, коју је и урадио по поруџбини овог свог пријатеља као и његови радови на иконостасу цркве у родном Орловату и, између осталих, на православним храмовима у Перлезу и Панчеву. Мало је позната чињеница да је Предић осликао олтарски простор срушене Његошеве капеле на Ловћену.

Ни за време окупације током Другог светског рата Предић није одустајао од свог сликања. И тада је, упркос годинама, пуно радио а зарађеним новцем помагао је своју родбину. Тада је записао и следеће: – “Повлачим жалосне и утешне паралеле између бурних догађаја тадашњих… и данашњих светских невоља, долазећи до закључка да никад није било боље нити горе него што је данас јер је човек рођен да пати, по Шопенхауеру. И једина је срећа негација живота аскезом одричући се свих варљивих радости које се скупо плаћају. Ја од живота нисам много очекивао нити тражио, иначе бих можда био познат и богат сликар у Њујорку, где ме је лично Миша Пупин позвао да са њим пођем када ме је једном посетио у Орловату”. Овим речима је Предић сам себе и свој карактер можда и најбоље описао. Највише су га занимала дешавања у свету уметности и у складу са тим је и живео.

О његовом љубавном животу, осим чињенице да је цео живот био нежења, нема се много тога рећи, а то је и разлог зашто су га многи сматрали женомрсцем. Ипак, У родном Орловату, његовој срећи са кћерком једног  официра, Аном Накарадом, стала је на пут њена породица, највише њена мајка која није дозволила везу своје шеснаестогодишње кћери са дупло старијим сликаром. Када је годинама касније умрла његова блиска пријатељица Мила Хамдија, Предић је у свом писму пријатељу др Милану Савићу написао: ”За њено име је везан један кратак сан о срећи у мом животу. Да се тај сан остварио, колико бих сада био несрећан. Овако, проводећи свој век у бризи и раду, без јачег подстрека, у жабокречини усамљеног аскете, сачувао сам се од среће и несреће…”

ДОСТОЈАНСТВЕНОСТ И ДОБРОТА

  Миховил Томандл, оснивач Историјског архива у Панчеву, у својој књизи “Моји сусрети са Урошем Предићем” је записао: – “Предић је био врло образован човек, па се стога с њим могло упустити у сваки разговор. Своје мисли износио је једноставно и јасно с тихим изговором којим је од природе био надарен. Говорио је лагано и врло је владао матерњим језиком. При мојим сусретима с Предићем јако и импресивно је деловало на мене његово достојанствено држање и фино опхођење, а исто тако онај благ и топао поглед његових очију из којих је избијала сва лепота његове душе и доброта његовог срца”.

  Томандл је свог пријатеља Предића успео и да убеди да састави инвентар својих дела тако да захваљујући највише овом Панчевцу ми данас имамо најбољу слику о животном делу  Уроша Предића која броји преко 1600 слика, скица и цртежа међу којима значајно место заузимају управо портрети по којима је Предић познат.

Предић је имао веома широко образовање, говорио је неколико светских језика, читао је много, и песнике и филозофе, знао је Дантеову “Божанску комедију” напамет. Био је веома дружељубив, а међу његовим пријатељима био је и Михајло Пупин, Предићев школски друг из Црепаје, који је касније, на изложби у Паризу 1889. године купио две Предићеве слике, „Херцеговачки бегунци” и „Сироче на мајчином гробу”, које је поклонио Народном музеју у Београду где се и данас налазе. Његов позив да дође у Америку, Предић је одбио о чему је касније рекао да је као уметник “везан љубављу за свој род и задовољан оним што се овде може постигнути добром вољом и савесним радом”. Своје дружење са Богданом Дунђерским, велепоседником, српским политичарем, меценом и веома блиским пријатељем, Предић је започео у време док је радио на чишћењу иконостаса бечејске цркве а једна од ствари која их је зближила јесте патриотизам.

“Рад и бављење у Бечеју чине врхунац мога живота. Ни као уметник нисам у свом дугом животу дао ништа веће ни боље, ни као човек нисам никад и нигде осетио толико среће и задовољства као у Бечеју где сам стекао неколицину узоритих пријатеља, какви се ретко налазе у животу. На врху тога одличног друштва био је дом Влаховића и мој непрежаљени друг Богдан Дунђерски” – записао је српски сликар а чињеница да је жеља обојице да буду заједно сахрањени у капели Дунђерских у Бечеју најбоље говори о овом пријатељству.

О Предићевој карактеру доста говори и чињеница да је он сматрао да сликар не треба да говори о свом делу. „Ниједна реч уметника неће приморати посматрача да види баш оно што је уметник хтео да прикаже”, говорио је Предић који је основао друштво српских сликара „Лада” 1904. године. Један је од оснивача Удружења ликовних уметности (1919) и њен први председник, а редовни члан Српске краљевске академије постао је 1920. године.

Урош Предић је умро 1953. у Београду, у 96. години, као најстарији српски сликар. И у дубокој старости био је пун радне енергије и ведрине. Неколико месеци пре смрти пао је са  столице у свом атељеу и том приликом поломио ногу. Од тога се никада није потпуно опоравио и убрзо је умро. Према сопственој жељи сахрањен је у родном Орловату.

Илић В.

(Сва права задржава Старт 013)