Кутак за културу

КУЛТУРА И НОВАЦ

                                                         Пише: Милан Јакшић

Да ли је ико икада рекао, јавно, да није за културу, или да је не подржава?! Да ли се ико јавно изјаснио да култура није потребна?  Одговор већ знамо, наравно да није, ово би могло да значи, да се о култури брине, да се на њу мисли да нам је она важан део свакодневног живота. Уствари, јасно је да је овде по среди забуна,  културу многи често и не препознају, лако је замењују са забавом, са свакодневним седењем испред ТВ екрана, са изласком у кафану на музику и ћевапе, то је за већину људи култура.

    У најширем виду, култура би могла да буде и то, дакле масовна култура која је производ културне индустрије која пактира са тржиштем и тржишним системом вредности. Људи су постали, пре свега, конзументи роба свих врста. Ниди им се храна, пиће, аутомобили и шпорети, телефони и играчке, модерна обућа и делотворни лекови, али и фестивали и забава, ријалити програми и штампа телевизијске серије и школе лепог писања и све друго што потпада под индустрију забаве.

     Али постоји и уже значење које каже да је култура скуп одређених материјалних и духовних вредности које кроз историју препознајемо као трајне вредносне категорије без којих не би схватили садашњост, прошлост и будућност. Сада би се за овакву културу могло рећи и да је елитна. Да ли та елитна култура може да се данас потврди и на тржишту, као и производи културне индустрије. Чини ми се да савремена култура и уметност нису у стању да се продају на тржишту, или да потврде своје високе вредности кроз новац. Према томе, изгледа да је тврдња да нема културе и уметности без новца тачна!

    Али ова тврдња има један озбиљан недостатак, који је видљив кроз историју. Уметности су постојалe и пре открића и примене новца. Свима су познате фигурине Венера, праисторијски цртежи и предивна керамика и свакодневни употребни предмети из преисторије они који су значили како почетак уметности, тако и почетак читаве људске цивилизације.

    Дакле, култура и уметност, као феномен људских заједница, старији су од новца.

    Ако њих посматрамо са становишта савременог друштва, морамо да се упитамо, да ли је могућа поезија без новца? Може ли се музицирати без финансијске подршке, сликати, односно реализовати позоришна представа? На оваква реторска питања, одговор је, наравно, ПОТВРДАН. То је све могуће, знамо за средине, државе и периоде кроз историју где се врхунска уметност стварала у најсиромашнијим околностима. Међутим, таква уметност је била спорадична, недовољно бројна и без великог утицаја. Значи, да би уметност и култура остварили свој утицај, да би дошла до сваког појединца потребан је новац.

    Култури и уметности новац је потребан како би опстале захваљујући не само надареном појединцу, већ и систему институција, као и ванинституционалних облика деловања. Јер, држава грађанима треба да омогући и побољша учешће у културном животу. У том смислу, средство којим се држава служи јесте културна политика, а она се тиче и финансијских питања. Чињеница да озбиљна и одговорна држава треба да улаже одређена финансијска средства у културу, нужно не значи да се ствараоци у области уметности и културе лишавају слободе, робујући новцу. Новац, генерално узевши, може дати известан подстицај културном развоју, али то, у исто време, не значи да ограничава слободу уметничког стваралаштва.

    Ових неколико реченица представљају полазну основу за рубрику која ће у будућности покушати да расветли појаве и догађаје уметничке продукције у Панчеву и шире.

(Аутор је директор Историјског архива у Панчеву)