Град Панчево – кратка шетња кроз историу
ЕХ, ДА НИСУ СВРАЋАЛИ ТАТАРИ И ТУРЦИ
• Шта је заједничко 9. новембру 1716. и 8. новембру 1918. године? • Ко је Србима у Панчеву лично поклонио дрвену грађу за изградњу цркве Успење Пресвете Богородице и зашто? • Шта је за Панчево значио 8. параграф члана 18, закона из 1873. године?
ГРАД Панчево је град изузетне прошлости. Како је живот поред река био увек привлачнији, ово подручје је било поприште многих покрета становништва, јер они кој су долазили вољом јачих и одлазили су на сличан начин.
Лева обала Тамиша, на самом ушћу у Дунав, била је насељена још у преисторијском периоду, а трагови, који нам о томе сведоче кроз богате археолошке остатке такозване Старчевачке културе, указују да су се ту, поред мочвара, смењивали и Готи, и Дачани, и Авари, и Келти, и Хуни, све до доласка Словена. Међутим, историја говори да ни њима није био лак живот.
О садашњој локацији града Панчева, први пут се говори у једном писаном документу 1153. године, и то у књизи „Познавање Балканског полуострва“, од арапског путописца и географа Мухамеда ел Идризија. У књизи се помиње једно „развијено трговачко насеље под именом Бансиф“. И то је по многима најпознатији историјски извор о пореклу насеља и називу Панчева.
ИСТОРИЈА
Највеће невоље долазе средином XIII века најездом Татара, после којих је остала само пустош, емидемије и глад. Након њиховог повлачења из овог дела Угарске, краљ Бела IV утврђује градове, па и Панчево, о чему сведочи спомен-плоча из 1887. с текстом: „У спомен угарском краљу Бели IV, који је 1243. изнова дао да се изгради и утврди Панчевачка тврђава у одбрани од Татара“. Тако срочен текст указује на то да је тврђава постојала и раније као одбрамбени систем у јужном Подунављу Угарске.
Почетком XIV века, посебно након српског слома на Косову пољу, Турци све чешће упадају на ово подручје, да би деспот Стефан Лазаревић примио врховну власт угарског краља и на тај начин српска деспотовина постаје јужни „заштитни појас“ од Турака. Упркос томе, Турци 1520 године руше Панчево, становништво је расељено и према поузданим подацима ту остају од 1552. па све до 9. новембра 1716. године. Панчево ће у том времену, у оквиру Темишварског елајета, имати статус средишта нахије, а затим и Санџака.
Пет дана после заузимања Темишвара, аустријска војска улази у Панчево, Турци се повлаче у Београд, у који Аустријанци улазе 16. августа 1717. године. Мировни уговор потписан је годину дана касније у Пожаревцу, и по њему Аустрија добија, између осталог, цео Банат, а с њим и Панчево, кога ће његов освајач, генерал Клаудије Мерси, назвати Чомва. То је већ ко зна које по реду име за овај град, јер се помињало и као Пануцеа, Панча, Панука, Пањајева…
Иако је организација и државе и привреде Аустрије била далеко боља од турске, ипак ни за време аустријске владавине неће доћи до већих промена у структури панчевачке привреде. И поред развоја занатства и трговине, већи део српског живља бави се пољопривредом.
Године 1738. Турци поново заузимају Панчево, руше га, а годину дана касније миром у Београду, Аустријанци преузимају обавезу да га обнове. Избегло становништво се враћа, град почиње да се шири и поново постаје гранично подручје.
Првог јануара 1794. Панчево добија статус војне комуне и његов први градоначелник постаје Франц Бонгард, капетан. До тада су постојала практично два града: Горња и Доња варош. Срби досељени из околине Темишвара, између 1720 и 1722. године, формирају своје насеље и називају га Горња варош, а Немци који долазе с горње Рајне стварају своје и дају му име Доња варош. Постојале су и две општине, све до стицања статуса слободне војне комуне.
Од 1767. године почиње насељавање Румуна. Привучени развојем трговине долазе и Јевреји. Током времена Срби ће град звати Панчево, а Немци – Панчова.
Средином XIX века, развијајући се као војнички град, ослобођено од турске најезде, Панчево полако постаје занатска, трговачка и земљорадничка варош са већ уређеним улицама и трговима. У то време одвија се и жива политичка активност. У панчевачкој градској скупштини све су чешћи сукоби српске опозиције и угарско-немачке већине, мењају се градоначелници, па и параграфи, влада у Пешти чини све да ослаби утицај Срба, чак и оних који су јој из каријеристичких побуда били наклоњени.
Осмим параграфом 18. члана закона из 1873. године, Панчево постаје самостални муниципални град с јурисдикцијом и осталим жупанијским правима. Годину дана пре, град је развојачен, стављају се ван снаге одредбе војне обавезе у банатској Војној граници, и то царским указом у коме Фрања Јосиф „захваљује за досадашњу оданост и послушност према престолу и отаџбини и истовремено верује да ћете под новим условима сачувати приврженост према нама и вашој отаџбини“. Панчево, међутим није уврштено у редове слободних краљевских градова, већ постаје део Торонталске жупаније, а територија Војне границе прикључује се Аутроугарској.
Заоштравањем односа у оквиру двојне монархије, Угарска је све више у подређеном положају према Аустрији. Отвара се питање националних односа, о чему говоре све чешћи протестни скупови као израз незадовољства појачаном мађаризацијом у овом делу монархије. Убрзо се видело да је рат неизбежан.
Дана 28. јула 1914. Фрањо Јосиф објављује рат Србији, а Панчевце као своје поданике позива на општу мобилизацију. Хапсе се сви политички прваци и виђенији јавни радници, почињу године великих искушења, али и судбоносних одлука. У рату је Панчево било поштеђено већих ратних операција, а тиме и разарања. Преко њега више се вршио транспорт ратне опреме железницом и друмовима. Међутим, правни поредак се распада, дисциплина попушта и то је крај аустроугарске владавине на овом подручју, али и крај двојне монархије, уопште.
Први батаљон Другог пешадијског пука Моравске дивизије, под командом капетана Петра Арачића, 8. новембра 1918. године, улази у Панчево. Тај дан се од 2001. године прославља најпре као Дан општине, а потом и као Дан града Панчева. Положај председника Српског народног већа и градоначелника Панчева заузима Јован Богдановић, а Велика народна скупштина у Новом Саду (12 – 25. новемба 1918) доноси Резолуцију о прикључењу Војводине Краљевини Србији, односно о њеном отцепљењу од Угарске. Но, и поред тога, организација власти у Војводини, па и у Панчеву, неће се битније мењати све до 1927. када се укидају жупаније, да би увођењем монархистичке диктатуре (6. јануар 1929) држава била подељена на девет бановина. Панчево и Земун улазе у састав Управе Београд, а Краљевина СХС постаје Краљевина Југославија.
Али још једном ће се, и то врло брзо, Панчево наћи под командом Немаца. Шест дана након бомбардовања Београда (6. април 1941), Панчево је под немачком окупацијом, оснива се немачка војна управа и Панчево постаје седиште Фелдкомнде 610. У Панчеву је командант места потпуковник Банделов, шеф гестапоа је Јурај Шпилер, а председник Општине „домаћи“ Немац Криштоф Хилд.
Убрзо почиње оружани отпор, врше се саботаже, али и репресалије, страдања хиљаде панчевачких родољуба. На њих подсећа и спомен-плоча „Свилај“ с поруком: „У току 1941. године ова зграда је била логор фашистичког окупатора у коме су били затворени напредни грађани и борци града Панчева и околине, од којих су неки дали своје животе јер нису могли да се помире с поробљавањем свога народа. Нека је вечна слава палим борцима за ослобођење града Панчева“.
КУЛТУРА
Како се за далеку прошлост никада у потпуности са сигурношћу не може тврдити каква је била, нити ће вероватно икада моћи, претпоставља се да у време старијег каменог доба овде није било погодних услова за живот. Исто тако, може се на основу археолошких истраживања рећи да млађе камено доба већ привлачи најстарија земљорадничка племена да у близини Панчева подижу своја насеља. Најстарија култура млађег каменог доба у овом крају је Старчевачка културна група, која је име добила по изузетно значајном налазишту „Град“ у селу Старчеву.
Откуд старчевачка култура?
Донедавно преовлађивала је теорија о миграцији ове културе из Мале Азије, али се у последње време све више оних који кажу да се ова култура развила као производ мешања мезолитских култура с подручја Ђердапа и разних медитеранских култура. Преисторија је, дакле, овде присутна и њене културе смењују се у континуитету, развија се земљорадња, сточарство, производња керамике, обрада камена, метала, а појављују се и примитивни облици занатства и трговине.
Сем старчевачке, у овом крају има трагова старије и млађе винчанске културе, вучедолске и костолачке групе енеолита, све три фазе старијег гвозденог доба, као и период млађег гвозденог доба.Трагови римске културе нису тако бројни и помињу се само код Вајфертове пиваре, а оставили су их и сарматска племена, као и бројни народи током сеоба.
Старчевачка култура постојала је негде између 5.300. и 4. 500. године пре нове ере. Њени носиоци живели су у земуницама кружно укопаним у лес. Керамички материјал указује на две фазе старчевачке културе. Прва, с већим или мањим посудама од печене земље, украшаваним наношењем размућене земље, док је у другој, техника украшавања знатно интензивнија са сјајем до веома високе углачаности. Керамичку производњу по богатству форми унапређује такозвана винчанска култура, чија су најзначајнија налазишта на локацијама – Ватрогасни дом, Доњоварошка и Горњоварошка циглана, све у Панчеву.
У бронзаном добу (од 2.000. до 900. године нове ере) свој печат оставља ватинска култура, на коју се наставља такозвана белегишка група, од којих су познате две некрополе у Војловици код Рафинерије Панчево.
Остаци римских опека, зидова и водовода сведоче о римским траговима чији ће утицај остати све до краја антике.
После се ређају Сармати, па Хуни, Гепиди, а потом Авари и Словени. Касније долази до утицаја Франака, Бугара, у X веку Мађара, али цео тај период није до краја истражен.
Најстарији манастир у Панчеву је манастир „Војловица“, који се по први пут помиње 1567. а неки кажу да је подигнут још 1383. године. Црква Светог Преображења помиње се 1717. а њен предивни иконостас израдио је чувени сликар Урош Предић. Почетком XIX века саграђена је још једна православна црква – Успење Пресвете Богородице, за коју кажу да је, у знак захвалности овдашњим Србима за помоћ у Првом српском устанку, сву дрвену грађу поклонио лично вожд Карађорђе. Иконостас је урадио Константин Данило, један од великана српског сликарства, уопште.
Бројне су зграде које сведоче о наглој урбанизацији Панчева. Међу њима треба поменути зграду у којој је смештен Народни музеј, а која је грађена баш као и црква са два торња, у духу класицизма. Ту су и чувени „Трубач“, као и грађевина у којој се први пут на Балкану пило пиво – тзв. „Црвени магацин“.
У Панчеву су живели и радили многи људи чије се име изговара с поштовањем: Милош Црњански, Исодора Секулић, Јован Јовановић Змај, Мирослав Антић, Михајло Пупин и многи други.
