Посетили смо…
Словачки Етно музеј „Петраш“ у Падини
А КАД СЕ УДА, ОД СВЕКРВЕ ДОБИЈА…
• Ово што радим, то осећам као дуг својој породици, својим Падинцима, свом народу, јер неке ствари треба отргнути од заборава – каже аутор и власник музеја Павел Петраш
Приликом посете Словачком Етно музеју „Петраш“ у Падини, са Павелом Петрашем, човеком који је цео пројекат осмислио и реализовао, разговарали смо и о проблему са простором, о преносу дела поставке у Братиславу, у музеј „Нахрађе, али и о неким традиционалним обичајима словачког народа.
Али најпре, питање шта га је подстакло да почне да се бави тако озбиљним послом, који није нимало лак и који захтева изузетно умеће препозвања правих вредности, али и много тога још што уз такав специфичан посао, који је више од посла, иде.
-Ово што радим, то осећам као дуг својој породици, својим Падинцима, свом народу, јер неке ствари треба отргнути од заборава, а да би се у томе успело, осим ентузијазма и љубави, треба и те како радити, јер и један пропуштени дан тешко је надокнадити – напомиње Петраш.
Оно што тренутно представља највећи проблем, то је да више нема места где ставити нове антиквитете, мање или веће, а неки су, багами и велики и видимо их по шупама у дворишту, који чекају на сређивање, евентуалну рестаурацију и на трајну поставку.
РЕЧ-ДВЕ И О…
У једној од просторија зауставили смо се код једног женског комплета, који је у своје време вредео као ланац земље. Са тим комплетом отац је решавао питање наслеђа између сина и кћерке. Колико ланаца земље сину, толико комплета кћерки у мираз, и нема свађе.
И још нешто о девојкама и женама. Девојка, док је девојка, носи једну плетеницу, а кад постане жена, од свекрве добија једну капу коју носи целог живота. Скида је само кад спава.
Павел Петраш је неуморан, он не мисли, не да је завршио посао, него ни да је при његовом крају, и зато тражи начина да тај проблем реши, надајући се да ће га уз помоћ општинског руководства или донатора из Словачке и решити.
А кад смо код Словачке Републике, од нашег саговорника сазнајемо и да ће се ускоро део поставке „Од рођења па до смрти“ преселити у Братиславу, у познати музеј „Нахрађе“. До тога није дошло нимало случајно, јер такву колекцију антиквитета из прошлости словачког народа не поседује нико, а та колекција је оно што на најимпресивнији начин одсликава културу, традицију и обичаје једног народа, посебно, какав је словачки.
Иначе, етно кућу у Лењиновој 11 редовно посећују туристи из Словачке, и не само они, тако да годишње овај етно музеј посети близу две хиљаде људи.
С. Батало
