Жене које су мењале свет

Од сиромашне девојчице, певачице и спикерке, до прве даме Аргентине

НАЖАЛОСТ, ЊЕН САН ЈЕ КРАТКО ТРАЈАО

„Столећима су жене служиле као огледала, која су имала ту моћ

да приказују појаву мушкараца у двострукој величини.“

(Вирџинија Вулф)

Сиромашна девојка Евита Дуарте из Лос Толдоса, невеликог аргентинског места, силно је желела да успе у животу, да побегне из беде у којој је одрасла и постане неко.

Са 15 година бежи од куће с једним певачем и ускоро постаје врло омиљена певачица у Буенос Ајресу, престоници своје земље. Већ тада је схватила да, уз мукотрпан рад и одрицања, може да постигне много.

Тих 40-их година 20. века, када је Евита стасавала у зрелу жену, њена је земља била у превирању. Таласи промена које су сви жељно прижељкивали, ускоро ће запљуснути и државу и њу. Судбина је одредила да се сретне са човеком који ће јој из основа променити живот.

То је био Хуан Перон, аргентински генерал и политичар, са различитим дужностима у војсци и влади, а који је често био у егзилу. Перон је био министар рада и потпредседник Аргентинемод 1944. до 1945. године. Тада је постао веома популаран међу радницима, због реформи које је спроводио. Почео је да добија масовну подршку унутар синдиката. Плашећи се радничког покрета, олигархија прави одсудну грешку и, октобра 1945. хапси Перона. Синдикати бурно реагују и Аргентина је на улицама.

Тада се укрштају и животни путеви Евите Дуарте и Хуана Перона. Радећи као спикерка на радију упознала је популарног генерала. Желећи да нешто учини за свој народ, који је тада захватио страховити потрес, јавила се Перону, и ускоро му постаје незаменљива сарадница. Њене очи и њена топлина опчиниле су га. Када је Перон ухапшен и прогнан, Евита је заједно са синдикатима, дигла на ноге целу сиромашну Аргентину, да би свог другог генерала извукла из прогонства. Успели су, и већ 1946, Хуан Перон је постао председник Аргентине, а Евита Дуарте – Евита Перон и прва дама своје земље.

Евита је неуморно примала сиромашне, слушала њихове жалбе и помагала им на све могуће начине. Иако је живела на високој нози, путовала по Европи, облачила се код Диора, куповала најскупље бунде, Аргентинци јој то никад нису замерили. Она, која је одрасла у беди, и која никад није заборавила како живе обични људи, била им је спас и узор. Када би им се обраћала са балкона председничке палате, сви су јој веровали и френетично аплаудирали.

Са својим мужем Хуаном владала је Аргентином шест година. Умрла је у тридесет трећој години од леукемије. Тог 22. јула 1952, Аргентина је плакала.

Иако је прошлио више од седам векова од њене преране смрти, Аргентинци се још увек надају да ће је Ватикан једнога дана прогласити светицом.

(Према: Жене које су мењале свет, Љубисав Милосављевић и Валерија С. Клем)