ЖИВОТ ПОСЛЕ ЖИВОТА... Свети Сава

Дан духовности

Свети Сава  – заштитни знак целог српског народа и његов огњени стуб

ЊЕГОВ КРВОТОК СПАЈА НАРОД С НЕБОМ

• Оно што је за Запад Фрања Асишки, то је Свети Сава  за Србе и све балканске народе

Растко Немањић, био је српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата, први ахиепископ аутокефалне Српске православне цркве…

Родио се 1175. године, као трећи син Стефана Немање, и за свој 15. рођендан од оца на поклон добија да управља Захумљем. Њега је, међутим, нешто друго интересовало. Осетивши да припада свету у којем владају божје, а не неке друге заповести, бежи из родитељскод дома и одлази на Свету Гору. У седамнаестој години полаже монашки завет и добија име Сава.

Пошто је онда на Свету Гору дошао и његов отац, сада Симеон, с њим подиже манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.  Симеон после осам месеци умире, а његове мошти син Сава преноси „мајци свих манастира“, у манастир Студеницу.

Те зиме, 1206. на 1207. годину, имао је Сава и друга посла. Да мири своју посвађану браћу Вукана и Стефана и заустави рат између њих. Потом започиње његов просветитељски рад, да би 1. септембра 1219. године, вољом басељенског патријарха Манојла, постао први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. После 10 година на том месту га наслеђује његов ученик Арсеније.

У тој години када је постао архиепископ, саставио је и номоканон, Законоправило – први устав српске средњовековне државе, да би потом у манастиру Жичи, крунисао за краља свог брата Стефана. Србија је тиме постала краљевина, а Стефан Првовенчани – први српски краљ.

ЗАШТИТНИ ЗНАК
За живота је учинио много, али је то несразмерно мало у односу на оно што чини у животу после живота. Када је умро, као да се тек родио и почео да живи… Током векова се његов жиг утискивао у све што је српско. Постао је заштитни знак целог народа, његов духовни крвоток и његов огњени стуб који спаја народ са Небом. Оно што је за Запад Фрања Асишки, то је Свети Сава за Србе и све балканске народе… Свети Сава је наша вечита прича, никад до краја испричана и завршена. Сви Срби знају о њему понешто, али нико не зна све, јер је његова биографија истовремено и биографија Бога и Цркве у свету и историји. У великој мери то је биографија целог овог народа“
(Радован Биговић)

На свом првом путовању у Свету земљу Сава је подигао конаке за српске монахе у манастиру Светог Крста, недалеко од Јерусалима, да би потом откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, а од Латина откупио цркву Светог Ђорђа.

Од патријарха Атанасија купио је и кућу Светог Јована Богослова, у којој се збила Тајна вечера. Све то је поклонио великој православној лаври Светог Саве Освећеног, којом су Срби управљали пуних 130 година.

По повратку са другог ходочашћа, на позив бугарског краља Ивана Асена II, свраћа у Велико Трново, тадашњу бугарску престоницу. Ту и умире 14/27. јануара 1236. године.

Његов синовац, српски краљ Владислав, иначе, зет бугарског краља Асена, после годину дана, пренео је стричеве мошти из Трнова у манастир Милешева. Пошто ће убрзо бити канонизован, његов нови гроб постаће место ходочашћа Срба из свих српских земаља.

Са његовим ликом на заставама Срби су кретали у бројне устанке, што Турцима никако није одговарало, па је, убрзо, уследила одмазда. Синан-паша наређује да се његове мошти пренесу из Милешева у Београд, и ту и спале, на Врачару 27. априла, односно, 10. маја 1594. године.

Али Турци су направили велику грешку. Иако спаљене, његове мошти постале су још снажније духовно оружје сваког Србина, чија ће духовност, управо у садејству са духом Светог Саве, достићи највећу катарзу, а мисао највећи узлет.

У трагичним судбинама и поделама српским, његова светиња била је она амајлија која се увек уздисала изнад свих тескоба и страхова.

Зато  27. јануар  и јесте Дан духовности српске. И школска слава свих српских школа.

СиБ