СВОЈИМ САМОШАНИМА... са Јеленом у Музеју „Владимир Фијат“

Посетили смо…

Музеј „Владимир М. Фијат“ у Самошу

БИО ЈЕ НЕ САМО ОВЕЈАНИ СРБИН, НЕГО И…

• Владимир Фијат, 1956. године, поклања Самошу сву  своју колекцију сакупљених уметнина али, нажалост, много тога је нестало, али „радимо на томе да пронађемо докуменат свих уметнина, докле год постоји трачак наде да је он сачуван“, каже Јелена Трајковић, директорка Дома културе „Владимир М. Фијат“

Приликом сусрета „на кафи“са Јеленом Трајковић, председницом Савета МЗ Самош, директорком Дома културе и… има тога још, заједно са њом посетили смо и Музеј „Владимир М. Фијат“ и од Јелене чули много тога занимљивог,  па и онога што баш и нисмо превише знали.

Али, пре тога, питали смо Јелену да нам нешто каже и о сарадњи са локалном самоуправом општине Ковачица, као и о самом Дому културе, чија је она директорка, као и о манифестацијама које се одржавају у оквиру самог Дома или уз његово учешће (читај: Јеленино) у њиховом организовању.

Наша саговорница посебно истиче  да у свему што ради  има изузетну подршку општинских власти, посебно Милана Гарашевића, председника општине, који „увек може“, каже, а то не значи само  финасијска подршка, него и много тога другог, често и зачајнијег од пара, којих сигурно никад није доста, схватамо.

Иначе, кад смо већ код помоћи локалне самоуправе, директорка Трајковић нас подсећа да је Дом културе све до 2016. године био ван функције и потпуно запуштен, а онда је, захваљујући новом општинском руководству, а ми опет додајемо, и директорки, Дом културе, не само сређен и опремљен, него је постао  установа културе са занимљивим садржајима за све узрасте.

Поред уобичајених активности којима се један сеоски Дом културе бави, ту су и Дечја радионица, Дечји вашар, па обележавање сеоске славе, Божића, Ускрса… Сем тога,  сваког 8. марта организује се  „Тортијада“, хуманитарна акција, од које сав новац од продаје иде болесној деци, и  тако сваке године: Идеја је Јеленина, дакако.

Сем тога, на дан рођења и на дан смрти Владимира Фијата, организују се пригодне свечаности, било да је реч о промоцијама књига или о оним активностима који на свој начин подсећају на човека који је задужио Самош и Самошане.

А, да. Да не заборавимо. Јелена је и чланица Савета родитеља, Савета за културу, Школског одбора… И ту је застала, с осмехом из којег смо „прочитали“ да ту није крај. Схватила је, и додала – наставићу кад дођете други пут, са још убедљивијим осмехом.

Доћи ћемо, засигурно. Јелена, она тројанска,  изазвала је рат, а ова, самошка, дивљење!

ОВЕЈАНИ СРБИН

     Са Јеленом смо причали и најпознатијем  Самошанину, Владимиру М. Фијату, и то у музеју, у којем се налазе вредни историјски експонати које је он даривао свом селу.

Владимир М. Фијат је рођен у Самошу 30. новембра 1883. године. Он је треће од шесторо деце своје мајке Пијаде и Марка Фијата.  Школовање је започео  у Самошу, а завршио у Београду. Међутим, ту није био крај његовог учења, па је он као трговачки путник, језике усавршавао путујући, док је своју заинтересованост за уметност задовољавао у својој згради препуној уметника. У тадашњој Гробљанској улици, садашњој Рузвелтовој, живео је у згради заједно са Јовановићем, Милићем и другим уметницима. Ту је учио о вајарству, сликању и лепом писању. Интересантно је то што је потајно, у својим трговачким путовањима истраживао и занимао се за кухињу и јела других нација, а понајвише посластицама.

РАТНИ ДОБРОВОЉАЦ … Владимир Фијат

Када је започео Први светски рат, без размишљања и чекања, при објави мобилизације, Владимир се одмах хитро јавио на добровољно служење својој земљи. У свом рукопису, објављеном у књизи “Овејани Србин”, до танчина описује сам приступ армији и начину на који су се други односили према његовој одлуци. За њега та одлука је била света, и ни по коју цену није одступао од ње. Током ратовања наилазио је на разне недаће и муке, али као да му то није тако тешко падало, што се све да закључити  из рукописа његових).

Такође, током преласка преко Албаније, у сусрет фотографисању оног на шта су све наилазили, Владимир почиње са својим интересовањем за фотографију. Бурно је радио и борио се током целог живота. Tреба свакако  прочитати његове рукописе, који описује само део онога што га је у рату снашло. О његовом херојству и учешћу у пробијању Солунског фронта доказ  су бројне повеље и медаље које се налазе  у музеју који носи његово име. Карађорђева звезда са мачевима је највеће одликовање које је добио лично од краља Петра I, а носилац је и Крста Светог Ђорђа и Обилићеве медаље.

Након завршетка Великог рата, Владимир прелази да ради на двору као кувар посластица за самог краља Александра, и са њим дели своје знање о уметности. Био је добар слуга и прави краљев пријатељ.

Владимир, 1956. године, поклања Самошу сву  своју колекцију сакупљених уметнина. Током живота је од својих пријатеља добијао разне уметнине у сликама или вајарским делима, али и фотографије својих пријатеља из рата. Међу експонатима су се налазила дела Дидера, Тицијана, Модиљанија,  Паје Бибића…

Након његове смрти, 16 марта 1959.  године (сахрањен је негде у Вршцу, али му се гроб не зна) галерија губи свој сјај и из ње се експонати масовно односе. Сада музеј поседује 110 уметнина и око 100 фотографија. Нажалост, документ постојања свих уметнина до дана данашњег није пронађен, али „радимо на томе докле год постоји трачак наде да је сачуван“.

„Данас Музеј обележава годишњицу рођења и годишњицу смрти нашег Владимира, из захвалности за поклоне који је даривао Самошу, али који Самошани, нажалост, нису успели много  тога вредног да сачувају“, са сетом у гласу каже наша саговорница.

Али то је већ друга прича. О њој ћемо са Јеленом Трајковић причати неком другом приликом. За сада, хвала јој на овој причи и свеукупном времену које нам је посветила.

С. Батало