Сусрети

Миливоје Баћовић, књижевник и књижевни преводилац

ПРЕВОДИЛАЦ ЈЕ И АУТОР НОВОГ ОРИГИНАЛА

• Крајем прошле године у Москви је добио изузетно признање за превод историјског романа о Џингис Кану

• Поред превођења руске поезије и прозе на српски, Баћовић је и аутор бројних есеја и приказа, као и два романа

Крајем прошле године, Миливоје Баћовић, књижевник и књижевни преводилац из Панчева  боравио је у Москви где му је уручен сребрни орден и повеља Удружења преводилаца Јакутске републике за популаризацију руске литературе у Србији и раду на зближавању српског и руског народа. Баћовић је својим преводом на српски језик историјског романа “Тако вели Џингис Кан” Николаја Лугинова заслужио позив овог аутора на прославу његовог 70. рођендана и годишњицу његовог књижевног рада у Москви, којом приликом му је уручена ова значајна похвала за  преводилачки рад. Иначе, сусрет се одвијао у чувеном Институту за књижевност “Максим Горки“.

Миливоје Баћовић, иначе професор руског језика и књижевности у пензији, само на преводу овог двотомног романа од 1400 страница,  радио је преко две године што, како он сам каже, довољно говори колико је књижевно превођење обиман и захтеван посао. Како нам је он даље рекао, превођењем је почео да се бави још током свог радног века и тада је за бројне часописе преводио углавном руску поезију. Прва преведена књига  била му је збирка песама “Разговор са џелатом” Владимира Висоцког и већ тада испуњава услов да постане члан Удружења књижевних преводилаца Србије.

Поред поезије, почео је да преводи и прозу, тако да је до данас са руског на српски превео осам дела, међу којима је и историјски роман познатог јерменског писца Топчијана „Банка Отоман”, који са бави темом злогласног турског геноцида над Јерменима, а који је написан на руском језику.  Поред превођења, Миливоје Баћовић се бави и писањем. Пре тачно 25 година изашао је његов роман “Фиксна идеја” а написао је и роман “Акта за сива вакта”. Члан је и Удружења књижевника Србије и Удружења књижевних преводилаца Србије.  Поред превођења, у књижевним и стручним часописима је писао и есеје, као и критичке приказе. Током година бављења превођењем, Баћовић је добио и бројна признања за тај свој преводилачки рад, што је крунисано недавно добијеним орденом у Русији.

На питање шта је теже, писање или превођење, Баћовић нам није могао дати јасан одговор. По њему, и писање и превођење захтевају знање и доста рада: – Људи мисле да је превођење лако и да је довољно знати језике што је свакако велика грешка. Можда најбоља књига о превођењу је “Нови оригинал” професора Миодрага Сибиновића, чији сам назив све најбоље говори. Код превођења, ту си и преводилац, али и аутор тог новог оригинала, а веома важно је добро познавати оба језика, а посебно онај на који преводиш, у мом случају то је српски, посебно када се ради о превођењу поезије – објашњава наш саговорник и додаје да он преводи са руског на српски језик, али и да је имао и један излет у превођењу са српског на руски, када је, са великим уложеним напором, нашем песнику Љубинку Јелићу превео збирку песама које су иначе писане у слободном стилу, што је представљало олакшавајућу околност. Баћовић каже да је њему лично најзанимљивије преводити управо поезију. До данас, у свом раду он је, како сам каже, преводио доста различите, занимљиве поезије, попут поеме “Спор између ума и срца” веома познатог јакутског песника, али да му је најдражи рад на преводима специфичне врсте поезије, а то је руска поезија за певање, као што су песме руских бардова, попут Булата Окуџаве или Владимира Висоцког. Ту је, сматра он, посебан изазов уклопити тај српски превод у исту мелодију оригинала како би се песма могла певати и на српском. Та руска поезија песника који своје песме сами и певају пратећи себе на гитари му је најдража, па је тако урадио и збирку “Без светлости нема ноћи”, у којој је окупљен избор његових најдражих песама које се певају.

Миливоје Баћовић тренутно ради на преводу књиге “Сергеј Јесењин – Пут ка богу” која се бави религиозном тематиком у делима Јесењина која је, како каже наш саговорник, деценијама била запостављана и код нас и у Русији. Ову књигу ће издати Градска библиотека Панчева, а у њој ће бити и доста, до сада непреведенe поезије овог познатог руског песника.     Баћовић нам открива и властиту идеју да изда џепно издање са свим преводима управо две Јесењинове најпознатије песме: Писмо мајци и Песма о керуши.

На питање како бира шта ће преводити, наш саговорник цитира Десанку Максимовић, која је и сама доста преводила,  каже да он, као и она, свој преводилачки избор бира “по праву љубави”.

И. Владан