Наша саговорница

Милица Тодоровић, секретарка Црвеног крста Панчева и позната активисткиња

ТРЕБА ЗНАТИ, КРУГ СЕ УВЕК ЗАТВАРА!

• „Током свог развојног пута често сам иступала као активисткиња, a oпредељење за овај вид иступања, у сврху заштите интереса циљних група којима сам посветила своју професионалну каријеру, одраз je карактера и сопственог идентитета.“

За своје опредељење у јавном и друштвеном ангажовању, још с почетка 2000. године, Милица Тодоровић, секретарка Црвеног крста Панчева, сама је себи одредила пут политичарке. Како каже, сматрала је да тако може на делотворан и директан начин, тиме што ће и сама бити у процесу, исте да мења, да утиче и доприноси. Фокус свог политичког ангажовања усредсредила је на процесе уродњавања политика на свим нивоима али са акцентом на локални ниво.

– Сада, са ове дистанце од 25 година јавног, друштвеног, политичког и активистичког ангажовања, сматрам да је то био много тежи пут за жену. Зато што сам тада била политичарка међу политичарима у локалној средини, те сам и сама неретко зависила од разних фактора утицаја. Стога су моје идеје и перцепције родних перспектива за мој родни град, за добробит суграђанки, у великој мери зависиле од одлука већине, понекад од одлуке појединке, појединца, али сам подршку махом и добијала, што се показало као добра пракса. На конкретан начин и наизглед јединствено са колегама, уз подршку система, јавности, удружења која егзистирају у нашем граду, мењали смо правила и доносили афирмативне мере унутар локалне заједнице у циљу побољшања положаја жена и маргинализованих друштвених група.

Током свог развојног пута често сам иступала као активисткиња, у пуном значењу те речи. Опредељење за овај вид иступања, у сврху заштите интереса циљних група којима сам посветила своју професионалну каријеру, мислим да је одраз карактера и сопственог идентитета. Добија се рођењем, надограђује током животног пута, па ставља у контекст конструктивности или деструкције, што опет зависи од појединца и појединке. Нисам себи могла да допустим привилегију да из фотеље, путем даљинског управљача, а сад путем друштвених мрежа будем навијач, критизер или управљач. Напротив, друштвено корисно делање је мој мотив, вођен позитивним ставом и идејама.

Познајем пуно људи и жена из нашег лепог града Панчева, а којима је управо то “фотељашко”, критизерско, навијачко, деструктивно деловање – пракса. Не осуђујем их, то је њихова одлука имају право на њу, свако је личност за себе. Само ми јако смета када тиме врше манипулације, а да ни сами не знају да ли је то интерес, добробит или лоша намера. Поред тога, иза себе нису оставили ништа, сем речи изговорених или написаних које је однео ветар и вода, начињена штета а за то неће сносити последице, одговорност понајмање.

Ево, искористићу новински простор, ако ми дозволите, и позвати их да бар постану добровољни даваоци крви. Тада дају део себе, оно што се новцем не може купити, о томе се можда неће чути али знаће да су дали нешто од себе и бити корисни чланови и чланице друштва. Можда ће се њихова фотографија видети на нашим друштвеним мрежама и тиме ће мотивисати своје пријатеље, комшије да у садејству директно мењају на боље. Верујте ми, управо већину њих никада нисам сусрела на некој акцији прикупљања крви са пруженом руком која живот значи.

— Данас водите Црвени крст, шта је претходило томе и најпре, шта Вас мотивише у свакодневном раду?

– Шта је претходило, мислим моја улога рођењем дата. А пре бих рекла да Црвени крст води мене, и тако и треба да буде због наше улоге у заједници, због мисије и циљева највеће светске хуманитарне организације, због идеје о Црвеном крсту, којом је један човек, 1863. године, оснивач Анри Динан, и његови следбеници, променио свет.

Црвени крст Панчево је основан 1881, трајао је и трајаће и после мене, а моја обавеза је да професионално, транспарентно и уз подршку јавности, уложим снагу и труд и заступам интересе социјално угрожених лица што је једно од наших законом датих јавних овлашћења.

Да заступам њихове интерес пред органима локалне самоуправе и скрећем пажњу на потребе баш тих појединаца, да разумеју њихове потребе и створе могућност да добијемо прилику и заиста помогнемо органима власти у социјалној делатности. Са поносом и вером да ће тако и остати, истичем да нас добро чују, још боље разумеју и у име свих оних због кога организација постоји нескривено изражавамо захвалност. Јер, ако срце није захвално, душа а и тело трпе, трпеће и наша организација.

Црвени крст, као организација, подршку у свом послу има у волонтерском ангажовању како младих тако и старијих генерација. Тенденција Црвеног крста Панчево иде ка циљу да се велики број деце, омладине упозна са нама, да учествује у нашим едукацијама на којима ширимо идеје о хуманости и правим људским вредностима, где их упозоравамо на потенцијалне животне изазове и свакодневне опасности којима могу бити изложени, да пренесемо шта то све може да им штети. Да их позовемо да и сами своје слободне време поклоне у корист некога, неке идеје, да помогну и да осете моћну снагу захвалности за оно што су дали од себе.

— Мислите ли да је, у професионалној, али и другим сферама живота, равноправност полова идеал којем треба тежити и каква је, по Вашем мишљењу, ситуација код нас када је у питању равноправност полова, пре свега?

– Сматрам да се ситуација у потпуности променила за ових последњих 10-так година и имам апсолутно право да ово изјавим јер сам у свим процесима уродњавања политика учествовала и то на свим нивоима и законодавног и извршног процеса. У смислу да се сада више не поставља питање равноправност полова и равномерније улоге жена. Томе су допринеле промене у законодавном смислу, што наравно резултира и ка даљем напретку.

Наше ангажовање у великој мери зависи од нас самих. А од тога какви су нам лични пориви, који је наш циљ и докле хоћемо да идемо, за то не сноси нико други одговорност већ наше одлуке. Као и у свему у животу.

Истина је да сви немамо једнаке могућности стицајем различитих животних околности, као што су средина у којој живимо, породица, образовање, људи који нас окупирају и окружују, здравствено стање и да не набрајам више. Ту је суштина свега осталог и због те чињенице је важна и преко потребна подршка система, институција, Црвеног крста, удружења грађана. А у свему томе смо ми, појединци и појединке, дакле од нас зависи, ни од ког другога, то морамо да освестимо у себи, а то је најтеже. Фактор време је пресудан, али срећом оно је пред нама.

— Да ли сте се, током своје професионалне каријере, сусретали са предрасудама било које врсте, а које би биле препреке за Вас? Коначно, какво је Ваше мишљење о таквим предрасудама, да ли их има у нашем друштву и, ако је тако, како се са њима изборити?

– Када би поново за себе бирала пут, не бих га мењала, али бих неке мрачне путање, а тиме и сапутнике, заобишла. Можда ме је и срећа пратила, јер срећа прати храбре али и одлучне. Предрасуде сама немам, тиме им нисам ни дала прилику да утичу нити да буду препрека. Одлуке у животу и послу доносим полако, можда и споро, али када кренем да их реализујем тада креће незаустављив ток, борим се до крајњег циља, истрајавам у намерама, транспарентно иступам а увек ме води идеја да правда и истина морају да буду задовољене. Правда је дати сваком прилику и пружити руку, а истина је само једна.

У жаргону-гледај своја посла и у свој тањир, у преводу препознај своју мисију, пронађи свој пут, прихвати и ради оно што ти је предодређено, јер свако на кугли земаљској има своју мисију, само треба да је препозна, ако у томе не успе никада неће бити задовољан својим животом, а ја лично јесам. Помоћ и подршка пријатеља је увек била ту и баш у правом тренутку, јер то је њихова мисија. И за крај не чини другом оно што не би ни теби пријало, јер круг се увек затвори.

И. Владан