Једно питање – један одговор
Љиљана Боторић, директорка Општинске библиотеке „Вук Караџић“ Алибунар
БИБЛИОТЕКА ЈЕ ЗА МЕНЕ ХРАМ КУЛТУРЕ
• Пошто сам ја таква каква сам, мислим да увек има простора и за нове изазове. И зато непрестано радим на новим плановима, на усавршавању и унапређењу рада, увек тежећи недостигнутим циљевима, и увек са померањем граница тих циљева – каже за Старт 013 Љиља Боторић
*Љиљану Боторић, дугогодишњу директорку Општинске библиотеке „Вук Караџић“ у Алибунару, питали смо шта је то најзначајније што одсликава активности ове установе у ширем значењу, и шта је то што њу чини посебно задовољном у тим активностима?
Ево њеног одговора.
-Да ћу се целог живота дружити са књигама, то нисам могла ни да претпоставим, али није случајно, јер још и пре него што сам пошла у школу дружила сам се са књигама, а често уз њих и заспала и уз њих се и будила. Та љубав према књигама никада није престајала. И зато сам срећна што сам и свој живот везала за књиге и што се сваки дан налазим између њих и са њима. Библиотека је за мене одувек била храм културе, храм у коме се кроз књиге и друге библиотечке изворе баштини културно благо једног народа за сва времена.
У библиотеци где ја, не бих рекла директорујем, него са задовољством радим, таквих књига има близу 17 хиљада, а кад се томе додају и наше „експозитуре“ по осталим местима у општини Алибунар, та бројка прелази 46 хиљада наслова. Можете замислити колико је умних људи на страницама тих књига оставило неизбрисиве трагове, и која је то привилегија и част коју имам да све те трагове пренесом садашњим и остављам у аманет генерацијама које долазе.
Уважавајући чињеницу да технолошка револуција чини своје, да многи млади људи несвесно постају и њене жртве, посебно се трудим да што креативнијим и занимљивијом садржајима привучемо пажњу, како најмлађих тако и оних мало старијих, да се уместо телефона и интернета и сиромашења духа, лате књиге и тако уђу у свет, много богатији оним садржајима који оплемењују личност, чинећи је духовно богатијом у свим сегментима њене изражајности.
Зато, осим свакодневног бављења редовним пословима, и оним руководећим и оним стручним, моје активности иду и у другим смеровима, који имају своју и те како важну сврху. А то су бројне манифестације, које су у последњих двадесет и шест година, јасно вам је зашто истичем ту бројку, заживеле у општини Алибунар.
Прво бих истакла наше смотре рецитатора на општинском нивоу, а које организујемо сваког марта, не случајно марта, јер је 21. март – Светски дан поезије, после који они најбољи иду на зонску смотру, у Ковин, па Покрајинску, у Сечањ, а потом и на ону на нивоу Републике, у Ваљево, до ког је до сада стигло пет наших рецитатора: Валентина Љуба и Марина Туркоње из Николинаца, Рамона Гланда из Владимировца и Валентин Лотреан и Стефан Сератлић из Локава.
Поред тога, сваке године, а у спомен на родоначелника српског језика и великог реформатора Вука Караџића, чије име носи наша библиотека, а поводом Дана библиотеке, организујемо културни програм са разноврсним садржајима. привлачним за све узрасте.
У тим садржајима увек учествују ученици из свих основних школа са територије наше општине, као и Средње економске школе, а увег у госте нам долазе познати књижевници и глумци. Сви они су се представљали нечим из свог богатог уметничког опуса, песмом, књигом, рециталом, једном речју, лепотом уметничког израза. Међу њима били су и Мирослав Лазански, Вања Булић, Екстра Нена, Ива Штрљић, Исидора Бјелица, Мирјана Бобић Мојсиловић, Весна Дедић, Ивана Михић, Мина Лазаревић, Неле Карајлић… као и Раша Попов, Добрица Ерић, Душко Трифуновић… Звучна имена, сложићете се.
Истакла бих и изузетну сарадњу са Удружењем жена „Етно бракос“, Црквеним хором „Света три јерарха“, Балетском школом…
Пошто сам ја таква каква сам, мислим да увек има простора и за нове изазове. И зато непрестано радим на новим плановима, на усавршавању и унапређењу рада, увек тежећи недостигнутим циљевима, и увек са померањем граница тих циљева. И у томе, између осталог, лежи моје задовољство у бављењу послом којим се бавим, па и оним око своје куће и у кући, у кухињи, али о том другом приликом.
И за крај, да парафразирам Пабла Неруду и наслов његове књиге
„Признајем да сам живео“. Ја бих рекла да „признајем да сам понешто урадила у општини Алибунар“, али има тога још да се уради, јер за вредног и амбициозног човека – посла никад доста.
(Старт 013)
