ПРОШЛОСТ КОЈА БОЛИ... Јованка Грубић Јанчић

Сусрети

Јованка Грубић Јанчић, књижевница

ШТА И КАКО КАД ПРОШЛОСТ ЗАБОЛИ?

• Ћутала сам све време, пуштајући је да олакша своју напаћену душу. На моменте смо плакале обе…

Рођена је у Ченти, пре 63 године. Ко би рекао? Основну и средњу школу завршила је у Панчеву. Радила је у Азотари, а од 1990.  почела се бавити приватним бизнисом.

Јованка Грубић Јанчић, мајка троје деце и бака шесторо унучади, још док је била у основној школи истицала се својим списатељским даром, за који је добила неколико признања.

Њен роман „Кад прошлост заболи“ наишао је на изузетан пријем код читалачке публике. Из више разлога. Сем што је стилски достигао врхунац уметничког изражавања, то је и прича која никога не оставља равнодушним. То је роман писан на основу личне животне драме жене која никада не може избрисати ожиљке, оне из детињства, настале кроз трауматично доживљавање судбине девојчице која је телесну љубав осетила кроз насиље и над телом и над душом. Ни једно ни друго  не може се заборавити. Никада. Поготово оно над душом. Оно оставља трагове који увек боле и који никада не пролазе.

„Кад прошлост заболи“ је роман који тера сузе из очију читаоца, јер та болна прошлост боли и данас, она је и садашњост, али и будућност која боли. Али из њега се може извући и нешто што сваку жену може учинити јачом, онда када осећа слабост или онда када јој недостаје снага. И о томе је његова посебна вредност.

Али да чујемо шта о њему каже сама ауторка:

-После дуго година срела сам своју пријатељицу из детињства, изненадила сам се кад сам јој видела озарено лице, јер је памтим по тужном осмеху и још тужнијим очима. Договориле смо се да то поподне буде само наше. Уз кафицу, присећале смо се дана из детињства. Смејале смо се догодовштинама, све док нисмо дошле до оног, за њу најболнијег дела детињства. Окрећући чашу у руци, спуштеног погледа, присећала се – тога.

Ћутала сам све време, пуштајући је да олакша своју напаћену душу. На моменат смо плакале обе. Да ли некога, уопште, интересује како живе та деца, са таквим ожиљцима, запитала сам се на глас. Била сам тог тренутка и тужна и бесна. Замолила сам је да ми допусти да напишем причу о њеном животу. Дозволила ми је, уз обећање да ње идентитет нећу открити. И нисам. С обзиром да су и друге породице живеле слично, више сам описала своје детињство. Описала себе. И док сам писала, хватала сам себе како на моменте  плачем. Плакала је и она када је прочитала књигу. А ко не би заплакао.  Књигу сам наменила свој деци са таквим ожиљком, у нади да ће се неко побринути да почионици насиља не остану некажњени – каже ауторка романа „Кад прошлост заболи“. Спустили смо поглед када смо погледали у њене очи. Све су нам рекле. Више од свих ових речи.

Драги читаоци, посебно читатељке, прочитајте овај роман. Ако вам крену сузе, истрајте, будите јаки, не дајте да вас будућност заболи, ако сте већ били срећни у прошлости.

СиБ