IN MEMORIAM

Прошло је 40 дана

ДРАГОМ ДРУГУ ПАВЛУ

Другог маја 2018.  године  опростили смо се од нашег друга, колеге, мужа, брата, стрица, ујака, Панчевца  Павла Орлова.

Родио се у Ваљеву 1953. године, али је  од 1954. године у Панчеву, где је завршио основну и средњу школу. После одслужења војног рока запослио се у Луци „Дунав“. Овај посао убрзо напушта и завршава Факултет политичких наука у Београду. Од тада је почео да ради у средњим школама у Панчеву као професор марксизма.

Био је веома успешан у свом послу, због чега је био предложен за наставак каријере у дипломатији, али му то није постало занимање. Говорио је енглески језик, а служио се са руским, француским и немачким језиком.

Бурних деведесетих година, постаје директор радио телевизије Панчево.То су биле тешке године оснивања нових институција и мењања старих. То је за њега био врло тежак период. И тада се показао као веома чврст и стабилан карактер. То му није било тешко јер био је добар човек.

После тога запошљава се у Црвеном крсту у Панчеву, где је остао до задњих дана свог живота.

Од ране младости посветио се спорту – шаху. Био је првак Панчева, Београда, Војводине,  репрезентативац омладинског шаха велике Југославије. Учествовао је на турнирима у земљи и свету. Играо је у Сочију,  Тунису, Паризу, Андори и многим другим земљама.

Паја је био један од петорице интернационалних шаховских мајстора које има овај град. Био је први од њих који је освојио ту високу шаховску титулу још пре четрдесет година. Као интернационални мајстор наступао је за Црвену Звезду, Раднички и, наравно, највише за Панчево, где је био и спортиста града.

Играо је у свим практичним шаховским дисциплинама, као у традиционалном, „спором“  шаху, тако и у убрзаном шаху,  а посебно у брзопотезном шаху. Због овога је био тражен од многих познатих шаховских клубова у земљи.

Мање је познато да се Паја, још за живота, уписао међу шаховске бесмртнике. Наиме, крајем прошлог века објављена је у Русији књига најлепших шаховских партија одиграних од 1876.  до 1995. године, са предговором тадашњег светског шампиона Гарија Каспарова. У овој књизи се налази и једна Пајина  бриљантна партија  из 1984. године, одиграна на турниру у Андори, када је великом игром, као црни, потукао познатог шпанског  велемајстора Изету.  Са овом  бриљантном партијом наш Паја је стао уз бок највећих шаховских шампиона и велемајстора света.

Потиче из познате племићке породице руских емиграната, Орлова.  Деда  му је био генерал Павел, који је погинуо 1915. године на Галицији. Бака са синовима и кримском емиграцијом долази у Србију. Отац му Никола је завршио Електротехнички факултет, а стриц, др Константин, математику. И њихов деда је служио цару. Треба споменути да је предак чукундеда, служећи цара, ушао у Париз као победник над Наполеном. Његово име је уклесано у зидове цркве Христа Спаса у Москви.

Дакле, Павле је био племенитог рода, у буквалном и пренесеном значењу. Све што је његова славна породица постигла вековима уназад могло се некако препознати и код њега. Био је такође и сав свој, јединствен, један до краја изграђен човек, који је импоновао својим знањем, и својим односом према свету. Није трпео улизице и подворнике, дружио се са људима који имају своје мишљење, без обзира да ли се он слагао са тиме, или не. Био је праведан човек у одмеравању туђих и својих заслуга. Као саговорник, био је добар слушалац, и још бољи аниматор у друштву.

Бранио је људе од њих самих. По ономе што је знао и познавао био је изузетно скроман човек.

Био је радо виђен гост у сваком друштву и, најједнставније речено, омиљен и међу познатим и непознатим људима. По природи је био скроман, али је знао колико вреди. Пријатеље је лако стварао и остајао им је веран.

Таквог га се пријатељи сећају. И увек ће га се сећати.

Милан Јакшић