Незаборавник

Трагична судбина великог српског песника Јована Јовановића Змаја

БЕСМРТНЕ ПЕСМЕ ЗА РУЖУ И ЊЕНЕ УВЕОКЕ

• Један од највећих српских песника, у Панчеву је живео две године радећи као лекар  • У овом граду Змај је изгубио своју највећу љубав, своју инспирацију, своју Ружу којој су Панчевци касније, из захвалности подигли споменик

Јован Јовановић Змај, један од највећих српских песника, током свог живота, често је мењао место боравка, селио се из места у место, из града у град, радећи као лекар, новинар, службеник… У сваком од тих градова Змај је оставио неки свој траг, нешто по чему га памте генерације после њега. У Панчеву, једној од бројних станица на свом животном путу, Змај је остао без своје највеће љубави, супруге Еуфросине, захваљујући њему свима знане као Ружа. Она и данас почива на старом Православном гробљу у овом граду, а Панчевци су, њој и њеном супругу у част, поставили споменик на којем је записано: “Малотрајни споменик ти српски народ ево диже, ал Ђулићи споменик су што вечности стоји ближе”.

Ова велика љубав Змаја Јове и Руже десила се 1861. године у Новом Саду где је Јовановић, после повратка са студија у иностранству, радио као службеник у магистрату. Случај је хтео да се њих двоје упознају током Змајеве посете његовој болесној сестри Пави Нешковић, где се нашла и њена млада пријатељица Еуфросина, кћер познатог новосадског трговца из тог времена Павла Личанина. Убрзо после упознавања родила се обострана љубав, тако да је убрзо, тада двадесетосмогодишњи Змај Јова запросио Ружу са којом се 1862. године и венчава. Заједнички живот су започели у родном Новом Саду, а тада почиње и најкреативнији период у животу младог песника.

И сам Змај  потекао је из угледне новосадске породице. Рођен је 1833. године, као прво од шесторо деце познатог новосадског адвоката цинцарског порекла Павла Јовановића, првог начелника Новог Сада после револуционарних дешавања из 1848. године. После завршене гимназије у Новом Саду, млади Јован одлази на студије права, прво у Беч па у Пешту и на крају у Праг. Иако му је очев пријатељ Сима Милутиновић Сарајлија, још као детету пророчки, а касније ће се показати и веома тачно, погодио судбину речима “Дабогда био песник”, план је био да Јован настави очеву традицију адвокатског позива. Тај план се никада није ни остварио, а поезија, пак, још током његовог школовања у родном граду постала је део његове личности. Већ 1852. године у часопису “Српски летопис” објављена је Змајева прва песма.

И ЗМАЈ!

  Наш познати песник Лаза Костић је забележио да су Јована Јовановића звали Киш Јанош, што на мађарском значи Мали Јован, што је надимак који је Змај, због готово исте, ситне грађе, поред имена наследио од свога деде Јована: -”Зар онај омањи, вижљиви, љепушкасти, милокрвни младић – и змај?” Истина је да је Јова Змај овај надимак добио када је 1864. године покренуо истоимени сатирични лист “Змај”. И само то име листа произашло је из игре речи, тачније игре бројки и речи: “Змај” је, по идеји оснивача листа, требало да асоцира на дан одржавања мајске скупштине 1848. године када је проглашено независно Војводство Српско.

На студијама у Бечу упознаје Ђуру Јакшића, са којим постаје пријатељ, а у кругу његових пријатеља тог студенског времена били су и Бранко Радичевић и Светозар Милетић, што ће касније много утицати на његов живот, његову политичку филозофију и оријентацију, али и на његово стваралаштво. После очеве смрти 1857. и финансијских потешкоћа, Змај Јова одустаје од студија и враћа се кући у Нови Сад где се запошљава у градском магистрату као службеник. Тих година он се почиње укључивати у културни и политички живот овог града, почиње се озбиљније бавити писањем и, како је имао огромно знање других језика, почиње и са превођењем, прво Петефија, а касније и Љермонтова и Пушкина, али и немачких песника Гетеа и Хајнеа. Тада је успео и у још једном књижевном и новинарском подвигу – покретању часописа “Јавор”, првих од многих у његовом животу, а као уредник радио је у тада веома популарном сатиричном листу “Комарац”.

То је време рађања његовог писаног стваралаштва, али и време када Змај Јова сусреће и упознаје своју Ружу. Инспирисан својом животном изабраницом и љубављу према њој, Змај пише прве песме “Ђулића”, једна од његових збирки песама по којима је он најпознатији. Само име ове збирке песама која броји 73 песме, изведено је из турске речи “ђул” која у преводу значи Ружа што нам говори да је написана управо у част његовој љубави Еуфросини, коју је он “прекрстио” и дао јој име Ружа.

А прва станица у заједничком животу Јове и Руже, после родног града, била је Пешта где он започиње са студијама медицине. Поред студија он се 1863. запошљава и као управник Текелијанума у оквиру Матице Српске, за шта га је препоручила његова репутација, тачније  његова писана реч по којој је постао познат још у време службовања у Новом Саду. Тих година, тачније 1864. Змај почиње да ради и као уредник још једних хумористичких новина – “Змај”, по којима је и добио надимак по којем нам је познат.

По завршетку Змајевих студија медицине 1869. године, породица Јовановић се враћа у Нови Сад где Јован почиње да ради као лекар. Већ у то време његов породични живот обележавају велике трагедије: због туберкулозе Змај и Ружа губе једно по једно дете.

Ускоро се Змај са породицом досељава у Панчево. Током те две године живота у овом граду, Змај је такође радио као лекар, а 1872. године погађа га још једна трагедија, од туберкулозе умире његова Ружа, оставивши га са тек рођеном Смиљком, јединим дететом које је надживело мајку. Скрхан болом, Змај напушта Панчево и прелази у Футог где се запошљава као општински лекар. Са њим и најмлађом кћерком у Футог се сели и удовица Марија Костић са ћерком Маријом, коју је Змај усвојио, као и са њиховом другом, нешто касније рођеном кћерком Анком. У овом градићу убрзо, не доживевши свој други рођендан, умире и последње Ружино и његово дете, Смиљка. Поред писања, Змају су тада једина утеха биле поћерка Маца и кћи Анка, но, и њих ће надживети, пошто обе умиру 1901. у Загребу. После Новог Сада, Беча и Сремских Карловаца, где је Змај радио као лекар, током двогодишњег боравка и рада у Београду, он се запошљава и као драматург Народног позоришта где се задржао до 1880. године.

ПРВА РАЗГЛЕДНИЦА НА СВЕТУ

  Прву разгледницу на свету штампао је управо сатирични лист “Змај”, на чојем се челу тада налазио Јован Јовановић. Познати цртач и катрограф Петар Манојловић је предложио Змају да изради специјалне илустроване дописнице како би читаоци могли лакше комуницирати са редакцијом овог листа. Ова прва светска разгледница била је отиснута у бакрорезу на картону формата дописне карте на основу Манојловићеве скице. Урадио ју је познати бечки резбар Валдхајм, који је наручену количину редакцији предао априла 1871. године. Разгледница је имала слику на предњој страни са простором за адресу и маркицу док је позадина била празна са простором за писање саопштења.

Сав бол због губитка супруге и деце, Змај је покушавао да ублажи закопавајући се у посао. То је период када пише песме његове друге по значају збирке песама, “Ђулићи увеоци” која је, како и њено име указује, посвећена његовој трагично изгубљеној породици, супрузи Ружи и њиховој деци, њеним увеоцима. То су елегичне, тужне песме проткане лавином емоција изазваних низом губитака Змајевих најближих особа, његове породице. “Увеоци” и “Ђулићи” су збирке аутобиографских песама најсрећнијих и најнесрећнијих Змајевих година и, иако су неке од њих написане годинама касније, све произилазе из тог емотивног набоја, љубави и губитка љубави.

Поред њих, Јован Јовановић Змај је познат и као писац великог броја родољубивих песама, међу којима су најпознатије „Вила“, „Три хајдука“, „Светли гробови“, а нама је, свакако, најпознатији као писац песама за децу. Сасвим сигурно, свако од нас зна бар пар стихова неке од тих његових песама. Прву своју песму за децу, о Гаши, Змај је објавио 1858, када још није имао породицу, али рад на новим дечијим песмама наставиће и у време рађања своје деце. Касније, када их је изгубио, Змај је утеху тражио пригрливши сву децу, пишући за њих до краја живота. Његов часопис за децу „Невен“ објављивао је чика Јовине стихове чак и после његове смрти.

Као патриота, прихватио је и предано подржавао идеје Уједињене омладине српске, покрета за културно и политичко обједињавање свих Срба, без обзира на границе, и остао им веран до краја свога живота, тако што је био уз сам руководећи врх Српске народне слободоумне странке Светозара Милетића, којој је основни, далеки циљ ослобођење Срба и њихово сједињење у једну државу. Не само као политичар, већ и као песник, Змај је овим циљевима допринео као мало ко од његових савременика. Прворазредну политичку улогу имали су његови часописи „Змај“, „Жижа“ (који је покренуо током година проведених у Панчеву), „Стармали“ и „Илустрована ратна хроника“.

Његов часопис „Јавор“ био је важна покретачка полуга младе романтичарске литературе, а „Невен“, који је уређивао до своје смрти, васпитавао је генерације и генерације српске деце. Колико је времена трошио на те важне, но ипак ефемерне послове, илуструје податак да је евидентирано скоро 500 псеудонима и шифара којима се потписивао у својим часописима да прикрије стално оскудни број сарадника. Понеке бројеве испуњавао је сам, од прве до последње речи. Змај је и здушно помагао културне институције српског народа. Био је међу часницима Матице српске, с Милетићем води Српску читаоницу, има удео у оснивању Српске књижевне задруге која његову стилизацију иницијала и данас носи као свој амблем. Нарочито му је на срцу лежало позориште, а због уверења да је то најефикаснији начин националног снажења и неговања језика.

Био је један од оснивача Српског народног позоришта у Новом Саду и до смрти је активно учествовао у његовом раду. Поред писања, Змај је озбиљно схватао и своју лекарски позив. Најдужу лекарску праксу држао је у Бечу од 1880. до 1889. године, али је читавог живота истрајао у свом лекарском позиву, у сваком граду у којем је живео радио је као лекар. Доследан свом ставу да је основна лекарска етика помоћи људима у невољи, бити од користи прво друштву, па тек онда себи. Тако у првом свом лекарском огласу објављује да ће сиротињу лечити бесплатно. Личну корист је занемаривао и у Београду, где је основао и бесплатно водио хигијенски надзор у школама, а са још десетак лекара основао је прву амбуланту у Србији. У Бечу мање сам лечи, упућујући своје пацијенте, болесне Србе из свих крајева, најбољим бечким специјалистима.

Јован Јовановић, чика Јова Змај, како га је звала његова читалачка публика, преминуо је 14. јуна 1904. године у својој кући у Сремској Каменици, која је данас музеј посвећен њему, његовом животу и делу.

У Панчеву постоји ОШ „Јован Јоивановић Змај, која се налази у истоименој улици, а нешто даље своју улицу има и Змајева Ружа.

Илић В.

(Сва права задржава Старт 013)