На кафи са…
Аленка Котваш, жена која где год да пева – победи
НЕМА ТУ ТАЈНЕ, ВОЛИМ ТО ШТО РАДИМ, ТО ЈЕ ТО!
• Бићу искрена, што се тиче уметничког дела мог живота, да не будем нескромна, остварила сам све младалачке жеље, да ли ће бити неких нових видећемо, али за сада сам у потпуности испуњена оним што сам до сада постигла – каже Аленка Котваш из Падине
Струковни је инжењер саобраћаја. То је постала после завршене Основне школе у Падини и Машинске школе у Панчеву. Али струка ће морати још мало да причека на њу. За сада има преча посла. Ту је, свакако, најважнији онај око бриге, лепе бриге, заиста, за што здравији развој бебе, рођене пре осам месеци, а након што је њена мајка одлучила да своју љубав према једном, али вредном, Златку, на обострану срећу, преточи у брак.
О каквој је то љубави реч уверили смо се и посетом и једној и другој фб страници. Права љубав, нема шта.
Али, Аленка, до пре годину и по дана, Поволни, сада Котваш, осим тих породичних вредности, определила се, и то још као дете, и за неке друге вредности, које нису баш тако често, и као такве, својствене њеним вршњакињама.
Пошто, из практичних разлога, немамо баш превише времена да кафенишемо, беба је беба, али и мајка је мајка, прелазимо на оно по чему је Аленка, још док је била део породице Поволни, постала позната широм словачког, и не само словачког, културног, посебно оног, певачког миљеа.
Аленка је почела да пева у школском хору Основне школе у Падини, а први пут је учествовала на једном дечјем фестивалу кад је имала 11 година. Освојила је треће место, али погледи њеног оца, док је наступала оптерећена не малом темом, одагнали су сву срамежљивост и разрешили све дилеме – нема више повратка назад!
-Када сам видела њега како ме гледа, сав поносан, и ја сам постала препоносна на себе, био је то изузетан осећај, онај који се не враћа, али који је био подстрек за мој пут без повратка – каже Аленка. Ми се подсећамо Микиних речи „ако једном на пут кренеш, немој стати“, и збиља, Аленка није стала. Не да није стала, наставила је трчећим корацима, јер „Нема ту тајне, љубав према певању, и то је то, скроз једноставно, волим то што радим и то је то.“
Међутим, ни то све, Аленка не би била то што јесте да нема и особине које немају везе са гласним жицама, али имају везе са осећањем припадности свом народу, његовој традицији и обичајима. Али да чујемо њу:
-Обожавам да носим нашу народну ношњу, чак ми се некад чини да бих волела да се врати оно време када се она носила свкодневно. У данашње време младе девојке често избегавају да их облаче, пошто то захтева не баш мало предрадњи пре облачења. Има ту пеглања, штиркања и свега помало, али ја све то, не да волим, обожавам. Научила сам од своје мајке да све то сама припремам и кад ми се год укаже прилика да обучем народну ношњу то радо чиним – истиче наша саговорница, додајући да у својој колекцији има више врста ношњи, неке јој је дала тетка, неке мајка, а најновије примерке, како то словачки обичаји налажу, добила је 8. маја прошле године, после изговореног „да“ , од свог свекра и свекрве.
Да ли је Аленка, која има тек 27 година, остварила све своје амбиције?
-Бићу искрена, што се тиче уметничког дела мог живота, да не будем нескромна, остварила сам све своје младалачке жеље, да ли ће бити неких нових видећемо, али за сада сам у потпуности испуњена оним што сам до сада постигла.
Учествовала сам на бројним фестивалима, као што су „Padina spieva“ , „Banastky festival“, „Stretnutie v Pivnickom poli“… и на сваком од њих освајала сам прво место. Била сам и учесница разних културних програма, на којима сам, такође, добијала признања, било за најлепшу ношњу или најлепшу песму из угла њене аутентичности.
Својим највећим успехом сматрам победу на Фестивалу „Stretnutie v Pivnickom poli“ 2017. године, јер на том фестивалу учествују врхунски певачи, тако да се уопште нисам надала неком већем успеху, а камоли победи. Дуго времена ми требало да схватим да сам победила, да сам то баш ја, био је то неописив осећај, тражила сам да ме неко уштине да проверим да ли сам то ја, да ли је то стварност или сан, био је то неописиви осећај испуњености у сваком погледу, тако да је то – то, шта да кажем, видећу која ће ми бити следећи сан који неће остати сан – казује, са осећајем видљивог задовољства, Аленка Котваш, јединствена, по много чему.
Да ми додамо, у преводу то је фестивал „Сусрети у пивничком пољу“, који се одржава у Пивници крај Бачке Паланке, који има најдужу традицију словачке песме, чак од 1966. године и који од пре 20 година има и међународни карактер.
Али да покушамо да извучемо од Аленке и неку конкретну жељу, има ли је?
-Највећа ми је жеља да све буде као некад, па макар у мaњем обиму, али да буде као некад. Да се редовно одржава наш фестивал, да увек има заинтересованих, да се чува и афирмише наша култура и традиција, јер то је нешто најлепше, нешто што увек остаје. Али и да се коначно среди наш Дом културе у Падини и да овај мој малишан, са својим друговима и другарицама, има пригодан и инспиративан простор за разне програмске садржаје и културне активности, да крене путем сличним мом, па и да стигне и даље од онога докле сам ја стигла – каже наша саговорница, нестрпљиво журећи да стигне до – сада најдражег циља – да удовољи потребама свог наследника.
Скромна је, ипак, Аленка. Има она још доста тога да каже. Она је тек на почетку свог уметнички утабаног пута, без обзира што сматра да су јој све жеље на том путу већ испуњене.
Јер, кад је погледају очи њеног сина на неком наступу, као што су њу пре 16 година гледале очи њеног оца…
С. Батало
