Кутак за незаборав
„ШТО ЈЕ ЂУРКОВИЋ ДРУШТВУ, ТО ЈЕ ВАСА…“
Пише: Милан Јакшић
Када су давне 1838. године Српска православна црквена општина у Панчеву и виђенији грађани Панчева покренули иницијативу за оснивањем хора у жељи да се „нотно пјеније“ уведе у Српску православну цркву по узору на руске цркве, нису ни слутили да ће ово друштво прерасти оквире града, и да ће постати једна од најзначајнијих културних установа српског народа. Не треба, свакако, заборавити да је на почетку 19. века српски народ имао тек неколико културних институција које су у правом смислу чувале и одржавале српски идентитет и повезивале нашу културу са средњоевропским покретима тога доба. Сам почетак 19. века обележава, поред Српске православне цркве, тек неколико институција које чине зачетке српског грађанског друштва. То је пре свега, Велика школа у Београду основана 1808.године, затим Матица српска, основана 1826. године, и Панчевачко српско црквено певачко друштво, које од 1838. године уводи нотну музику и нотно певање код нас.
Без упознавања историјата и бројних активности овога Друштва кроз дугих 179 година постојања, не може се говорити о стварном развоју српске музике, али ни о зачетцима српског позоришта и сценске уметности уопште. Поред Српске православне цркве, под чијим окриљем је и основано, на Друштво су одлучујућу улогу имали и грађани Панчева који су, заједно, представљали моћну брану за заштиту српских националних интереса. Својом материјалном помоћи, којој је тешко наћи премца, Друштво је допринело ширењу културе и просвете у српском народу, полазећи од становишта, да је његов национални опстанак условљен степеном образовања. Друштво је помагало науку и уметност, давало стипендије студентима и дотирала све српске културно-просветне институције. Црквена општина је материјално помагала велики број стипендиста који су осветлали образ Општини и српском народу, међу њима је било и таквих, као што су Мита Топаловић и Михајло Пупин. Српска православна црквена општина је често пута пружала материјалну помоћ српским књижевницима и на тај им начин омогућила издавање њихових дела, као што је то био случај са Јоакимом Вујићем, Јованом Јовановићем Змајем, Ђуром Јакшићем и другима.
Први хоровођа и учитељ „армоничног пјенија из нота“ био је Панчевац, Павле Радивојевнћ. Он је прво на дугачком списку хоровођа и чувених музичара под којима је Српско црквено певачко друштво прочуло и развијало. Свакако најчувенији међу многима је био и Панчевац, хоровођа, композитор под којим се Друштво највише прочуло и прославило, Мита Топаловић, који је пуних 36 година (1875—1912), све до своје смрти остао на челу хора и Друштва.
Имена осталих управника, хоровођа и чувених музичара треба такође споменуту, јер су дали свој велики допринос Друштву, али и српској и балканској музици уопште. Међу њима су: из Темишвара, Жива Јовановић, па остали познати музичати међу којима, Даворин Јенко, Јосиф Це, Славољуб Лжичар и Вацлав Хорејшек. Они су се дуже или краће задржавали у Панчеву, као и по другим нашим музнчким центрима. Али је кудикамо најдуже остао и у Панчеву се одомаћио, као хоровођа Певачког друштва, Никола Ђурковић. (из Трста, пореклом Ришњанин). Успомена на њега и на његову активност остаће трајна и истицаће се у аналима Певачког друштва и културног живота Панчева, али и Београда и почетака првих позоришниг активности у Панчеву и Београду. Његов рад и његово име спомињаће се уз „име и личност једног Панчевца, који је у културни покрет и друштвени живот ондашњег Панчева унео све своје напредне мисли и свој широки поглед, те који је — посветивши цео свој плодни и дуги век своме народу и свом родном граду — највише учинио да се изради средина која ће својом трпељивом напредношћу и благородном животном свежином зрачити надалеко и постати узором и за толике друге наше градове и крајеве. а то је Прота Васа Живковић“. Па како каже у Споменици Панчевачког црквеног певачког друштва 1938. године Милица Тамбурић–Виловски, — ,, Што је Ђурковић Друштву и Панчеву био у музици, то му је био Васа Живковић, не само у поезији, него и у свему осталом што се односи на културни напредак панчевачког друштва“.
Друштво је, у периоду стварања савременог политичког живота у Аустроугарској крајем 19. века, и као национална институција, било увек у центру политичких збивања. Треба истаћи да су чланови друштва били, како, Светозар Милетић, тако и сви виђенији политичари и културни радници, као што су прота Васа Живковић, Светислав Касапиновић, Михајло Полит–Десанчић, Јован-Јовановић-Змај, Јован Суботић и многи други.
(Аутор је директор Историјског архива у Панчеву)
