Интервју

Старчевка Татјана Стана, ликовна уметница, кoja уз сликање, гаји воће и лозу, пече ракију, али и брине о животима преко 30 паса, до јуче луталица

ЉУБАВ ЈЕ ЈЕДИНО БОЖАНСКО ОСЕЋАЊЕ КОЈЕ СЕ УМНОЖАВА ДЕЉЕЊЕМ

• Свакоме би животни мото требало да буде – помоћи слабијима. Поготово онима који сами себи не могу помоћи, а помоћ зависи од нас. Ту не мислим само на псе, већ и на децу, старе и болесне људе. То је једини спас за ову планету. Емпатија, љубав, пажња…

—  Када сте први пут осетили љубав према животињама, и да ли су то одмах били пси?

-С oбзиром да сам своје детињиство, до 6. године провела на селу, у Старчеву, код бајке и дејке, сусрет са животињама је био разноврстан. Имали смо коња, свиње, гуске, патке, кокошке, псе, маце, голубове… мада нисам баш сигурна сам да се свака љубав рађа и развија баш у сопственој спознаји и окружењу у којој растеш.

—  Ако је било дилема између кућних љубимаца, шта је пресудило да се определите за псе?

-Није било дилеме. Одлука је била јасна. Пси су у то време, а сматрам и данас најзапостављеније животиње. О коњу се бринуло, јер је орао њиву. Свиње и остале пернате животиње су биле за исхрану. Мачке су по природи јако сналажљиви и могу саме бринути о себи. Код паса, међутим, то није случај.

Неретко сам виђала да су на кратком ланцу који се уреже у месо, без воде и хране, на сунцу, на хладноћи. Пили су воду када падне киша, јели клип кукуруза, а када добију окрајке буђавог хлеба била је гозба за њих. На велику жалост. Највернији човеков пријатељ, који га у стопу прати већ вековима, није то заслужио.

Дилеме, дакле, није било!

— Шта значи љубав према животињама, и како оцењујете људе који не воле животиње?

-Љубав је једноставно љубав! Сви знамо да постоје различите врсте љубави.

Љубав или поседујемо или не. Нажалост, постаје и такве врсте људи који немају никаквих емпатија, али то је већ посао за стручна лица.

Љубав, то је једино божанско осећање које се умножава дељењем!

—  Колико тренутно имате паса о којима бринете и како су се сви они нашли у Вашем дворишту?

-Напуштених животиња има превише, на улицама, нажалост. То је тренутно стање наше свести или несвести. Капацитет паса на мом имању је око 30-так. То је оптимално за здрав и нормалан живот. Нескромно ћу рећи да су прошле стотине њих за ових 13 година. Пуно среће сам имала са удомљавањем, доста их је остало, а нешто је отишло и иза дуге…

А како су стигли до мене? Издајом свог човека! Сви су они били нечији.

Сви су они имали дом, храну, љубав. И онда се селиш, добијеш бебу, промениш партнера, државу… Разних је ту уговора било. Заборавиш на љубав!

Укратко, а могла бих јако опширно за све понаособ, све животиње су биле у вапају за животом када сам их спасила са улица.

Сада имају дом, храну, бригу, ветеринарске прегледе, могућност удомљења.

И то нешто, њима је све!

—  Како решавате проблем исхране, па по потреби и неге?

-Можда једно од најважнијих питања. Можете имати само једнога пса, а не водити рачуна о његовом здрављу, исхрани, социјализацији, потребама….

Имати око 30-так душа, исто толико је брига, оброка, стрепњи, у току ноћи, да ли неко кашље, повраћа, има ли дијареју, да ли још увек дише …

Бескрајно се првенствено захваљујем мојој мама Нади и њеној скромној пензији, за храну Вет потребе паса, а ништа мање добрим људима који су препознали мој труд у спашавању напуштених, избачених, заборављених, нежељених, туга животиња..

—  Имате ли помоћ Месне заједнице или Града Панчева?

-Не.

—  Ви се бавите и ликовном уметношћу, чиме бисте се похвалили на том плану?

-Ух, пуно тога.

Док сам имала мање животиња, могла сам да сликам и да се посветим сликарству и уметности. Сада је приоритет другачији. Могу да се похвалим са 10 самосталних изложби, такође и хуманитарних.

Знате, морала сам да питам на ту тему људе који су дубоко умни.

Шта чинити пре? Шта је прече? Када ти је Свевишњи дао благослов. Они су два дара с неба! Сликати или спашавати животе?

Без да сазнам одговор, слушам своју душу, откуцаје срца, трептаје садашњости који већ више не постоје. Живот.

—  Имате ли још неки хоби?

-Да, нашла сам се и у томе што се подразумева.

Живети на селу је велико искуство. Научила сам да орезујем воће, лозу, да садим цвеће, плевим траву. То препоручујем свима. Изузетан мир и спокој

—  Шта је Ваш животни мото и шта бисте поручили људима који своје кућне љубимце остављају на улици?

-Свакоме треба бити животни мото – помоћи слабијима. Поготово онима који сами себи не могу помоћи, а помоћ зависи од нас. Ту не мислим само на псе, већ и на децу, старе и болесне људе. То је једини спас за ову планету. Емпатија, љубав, пажња…

Који савет могу дати људима који су неодговорни или из неког другог разлога напуштају своје најверније пријатеље.

Добро размислите пре него узмете кућног љубимца. Пас, маца, то нису играчке за децу, па када порасту, када почну да гризу намештај, када морате да их шетате, лечите и бринете о њима, па када остаре, ви их избаците на улицу, мислећи „снаћи ће се оно, то је животиња“ или неко ће се већ сажалити и узети га.

За све су то мале шансе. Ви сте заувек изневерили животињу која вас безусловно воли, и неретко умре од туге…

Јер ви сте њој цео свет, и разлог да живе.

Наша држава има један од најбољих закона о добробити животиња, али зашто се не примењује, то ја не знам, верујем не само ја.

Треба се пооштрити казнене мере, треба увести обавезну стерилизацију и чиповање, као и вакцинацију животиња против заразних болести.

Као што кажу паметнији од мене, треба лечити узроке, а не последице овог, сада већ великог проблема.

Шинтераји су препуни, а о нехуманим условима у којима они живе, не желим ни да причам.

Ми, који својом вољом, жељом и љубављу спашавамо животиње, већ смо препуни по питању смештаја.

— Ако неко жели да Вам помогне, како то може да учини?

-Помоћ за животиње, храна, лечење, кућице, слама, добро ограђен простор, боксеви, су више него потребни зарад њиховог здравља, сигурности и опоравка од напуштања, разних видова малтретирања док су били на улици и препуштени сами да се сналазе. То су сви пси са, како физичким тако и неуролошким проблемима. Пуно ту треба љубави, пажње, неге, времена и проклетог новца. Постоји један, додуше, мали број људи који помаже, али то није довољно. Најбоље, дођите лично да нас упознате и ако желите помоћи на било који начин.

И још нешто – удоми, не купуј!

За крај, одговорићу и на питање које ми нисте поставили: Шта је сврха живота, бивствовања?

А одговор је да свако од нас својим рођењем добија и задатак. Неко своју мисију препозна, а многи, нажалост, не!

Ја сам своју мисију препознала.

И да ,и не заборавимо, Татјана је до сада имала више од 10 самосталних изложби, а узори су јој, осим Саве Стојкова, и Паја Јовановић, Урош Предић, али и Рембрант, Микеланђело…

Татјана је то!

С. Батало